Belgica

2016.

režija: Felix van Groeningen

scenario: Felix van Groeningen, Arne Sierens

uloge: Stef Aerts, Tom Vermeir, Sara De Bosschere, Helene De Vos, Charlotte Vandermeersch, Dominique Van Malder

Nakon dva festivalski uspešna filma, canneskog naslova The Misfortunates (2009) i velikog internacionalnog indie hita koji je dospeo do nominacije za Oscara The Broken Circle Breakdown(2012), Felix van Groeningen ima novi film. Belgica je svoj festivalski život započela sa visokim očekivanjima, na Sundance Festivalu gde je van Groeningen nagrađen za najbolju režiju u međunarodnoj konkurenciji. Kao i kod prethodnog filma, imamo obilje muzike, ovog puta ne bluegrass nego elektroniku sa punk-rock korenima (grupa Soulwax je na uvodnoj špici potpisana odmah ispod glavnih glumaca), emocije i destrukciju, takođe u različitom obliku i različitog intenziteta. Međutim, narativna struktura je potpuno linearna, a Belgica je samostalno filmsko delo koje nema nužno veze sa emotivno razarajućim The Broken Circle Breakdown.

U pitanju je priča o dva brata i jednom klubu. Dok je Frank (Vermier) nezadovoljan svojim životnim kursom “zakucanim” na putu bez povratka u sredovečnost i starost, oženjen, porodičan čovek, “mlađi partner” u ženinom biznisu sa pansionom za pse i takođe mlađi partner na placu sa polovnim automobilima kojem ne cvetaju ruže, mlađi Jo (Aerts) je u potpuno drugoj priči. Vrativši se već odnekle, on je rešio da ispuni svoj san i otvori klub. Upravo oko kluba braća ponovo stupaju u kontakt, mlađem je potrebna pomoć, a starijem beg iz svakodnevice.

Naslovni klub je u početku rupčaga u kakve smo svi znali da zalazimo, sa zapušenim lavaboima, usranim klonjama i prosutim pivom po podu, ali i sa nekim šarmom, jedno od onih prijateljskih mesta na kojima je svako dobrodošao. Kad su burazeri već zajedno i srcem u poslu, zašto ne bi uložili sve i proširili se? Rečeno-učinjeno, oni i uzak (zapravo sve širi) krug prijatelja reše da preuzmu napuštenu zgradu i otvore klub i koncertnu salu na istim principima opuštenosti i drugarstva. Rizik je ogroman, ali oni su mu dorasli, sposobni da slože program, dogovore se s vlastima i sa reketašima, a i problemi sa kojima se sreću, poput grintanja Frankove žene Isabelle (Vandermeersch) su nešto s čim se izlazi na kraj.

Međutim, kako to obično biva kod takvih poslova, nešto što tako dobro krene isto tako može odjednom stati. Čak i ako posao ne stane sam po sebi, psiha ljudi koji su u to uleteli grlom u jagode se menja. Naročito kad je sve obojeno seksom, drogom i rock 'n' rollom, što se podrazumeva kada su klubovi u pitanju. Dok se Jo u početku, verovatno zbog fizičkog hendikepa, stidljiv, pretvara u promućurnog biznismena sposobnog da upravlja sada već ozbiljnom firmom koja je definitivno prerasla bratsko-drugarsku zajebanciju, Frank sve više daje oduška svojim iluzijama veličine i večne mladosti, u čemu je rock 'n' roll dosta manji problem od seksa i droge koji se konzumiraju na veliko. Stariji brat i njegova destruktivna energija večitog nezadovoljstva počinju da stoje na putu mlađem bratu i njegovoj viziji sebe kao uspešnog poslovnog čoveka. Kako smo navikli, nakon uspona obavezno sledi pad.

Priča o klubovima i “trendy” mestima, njihovim usponima i padovima nekoliko je puta portretirana na filmu i to uglavnom nije bilo dobro. Jasno, dramaturgija je i bez sukoba predvidljiva, jednom kad haos preuzme obično ne ostaje puno toga što se može spasiti. Mada, neka druga poređenja bi ovde bila više na mestu. Na pamet mi padaju Scorseseove mafijaške “kafanske priče” (premda mafije uglavnom nema, ali kafana je tu), ili još bliže Boogie Nights u kojem Paul Thomas Anderson izrazito vešto “skida” Scorseseov stil.

Tu je muzika i tu su lude žurke, tu je tempo koji “nabija” i diktira pozitivno raspoloženje i tu su nijansirane, jedva primetne promene u psihologiji naših junaka. Tu je i ta komponenta braće i familijarnih veza koje se ne smeju prekinuti (barem nas tako uče) i svojevrsni slon u sobi u vidu odsutnog oca i odnosa koji braća gaje do njega. Najvažnije, tu su i razlike u karakteru koje su na početku blagotvorne, da bi na kraju upravo one bile inicijalna kapisla za toksičnu atmosferu i propast koja kuca na vrata. U toj tipskoj, ali vrlo nijansiranoj psihološkoj slici, većina tereta je na plećima dvojice glavnih glumaca koji se pokazuju doraslim zadatku i vrlo upečatljivim epizodistima koji ih kroz ceo film sjajno razigravaju.

Temelj za priču su navodno stvarni događaji, ali to je manje bitno. Suština je da je takvo mesto zaista postojalo (u Ghentu, odakle je van Groeningen i gde je film smešten, se zvalo Charlatan Club) i da takva mesta postoje pod različitim imenima u različitim gradovima i da su upravo ona čuvari duha svojih gradova. S tim u vezi Belgica nije nužno ghentska i belgijska priča koliko univerzalna, ne samo o bratskoj ljubavi nego i o noći koja daje oduška našim iluzijama i vodi nas na dalje od naše zacrtane svakodnevice, često sive kao nebo nad Belgijom.

Pa opet, naslov je indikativan. Belgica je Belgija u malom, opuštena, prijateljski nastrojena sredina koja je možda šlampava, ali je zato slobodna i slobodoumna, u kojoj su različitosti dobrodošle, u kojoj sve izgleda kao pred raspadom, ali nikog nije briga za to i sve nekako funkcioniše. Ipak je Belgija zemlja koja je više od godinu dana bila bez vlade, a da se to nije preterano odražavalo na dnevni (a naročito na noćni) život njenih građana. Pa opet i mračni pod-tonovi su nekako belgijski. Šta će biti jednom kada se žurka (kako god je zvali) zaista završi? Kada neki mamlazi unesu eksploziv? Ali žurka se nastavlja, u čijoj god režiji. Show must go on! Viva Belgica!