2015.
režija: Maiwenn
scenario: Maiwenn, Etienne Comar
uloge: Emmanuelle Bercot, Vincent Cassel, Louis Garrel, Isild Le Besco, Christele Saint Louis Augustin, Patrick Raynal
Skijanje i nesreća, gospođa od 40-ak godina se niz padinu spuštala malo prebrzo, skije su joj se ukrstile i ona je poletela i pristala sa neprijatnom povredom kolena koja zahteva nekoliko meseci rehabilitacije. Nakon hitne medicinske pomoći, njen prvi kontakt sa spoljnim svetom je psihijatrica koju povredu kolena (fr. genou) tumači fonetskim rastakanjem na zamenice “je” (ja) i “nous” (mi), odnosno implicirajući da je nesrećna žena pobrkala indivudalne i zajedničke prioritete u životu. “Možda je to popularna psihologija, ali to ne znači da nisam u pravu”, kaže ona. Iskreno, da je meni pokušala da proda takvu foru, potrudio bih se da ostane bez posla, struke radi.
Bilo kako bilo, naša gospođa, saznajemo da je zovu Tony (Bercot), a tek kasnije ćemo otkriti da joj je pravo ime, ironije li, Marie-Antoinette, dobija lečenje u banji na obali mora, dnevne vežbe, masaže, terapije i ostalo. Njeno stanje se popravlja, na šta utiče i sprijateljivanje sa mlađim, muškim pacijentima sa kojima nema ništa zajedničko. Ona je buržujka, oni su šljakeri. Ona je belkinja, oni su uglavnom imigranti. Ona je Parižanka, oni su provincijalci. Ali ona je u njihovom društvu srećna, vesela i rasterećena.
Međutim, oporavak u banji služi samo kao okvir za njenu šetnju kroz uspomene i hronološku rekonstrukciju njene veze sa Georgiom (Cassel), od upoznavanja koje je možda fingirani “meet cute” momenat, pa do kraja, ne baš srećnog. Nije to nikakav “spoiler”, frajer se ne pojavljuje u bolnici. Veza, normalno, prolazi kroz svoje faze, od zaljubljenosti do svađanja, mirenja, ucena i prezira, i ima svoj legalni bagaž (brak) i ljudsku posledicu (dete). Francuska bračna drama, ništa novo na kugli zemaljskoj. Pa, kako se uzme...
Kao što je lečenje okvir za razmišljanje o propaloj vezi, tako je i ta veza okvir za razmišljanje o slobodi i dostojanstvu, zapravo borba za slobodu i dostojanstvo nakon nekoliko godina provedenih u magnovenju i opijenosti. Oboje su ljudi sa svojim problemima, možda čak i patologijama, sa ponosom koji prerasta u ego-trip i oboje prolaze kroz teške trenutke, što sami, što zajedno, sa ili bez ideje kako dalje. S tim da je film celi izložen iz Tonine perspektive i, uz sve njene mane i iskliznuća, stoji na njenoj strani. Zapravo, iako su njeni motivi za petljanje sa Georgiom možda moralno upitni na početku, jasno je da je on bliže zlikovcu u priči. Naprosto, taj sebični čovek dečačkog šarma oko sebe stvara haos onako kako to rade nedozreli muškarci, od neodgovornih poslovnih do neodgovornih životnih odluka: sudski izvršitelji mu plene imovinu pred trudnom ženom, on se patološki brine oko bivše devojke, pije, drogira se, vara Tony (čak imamo i “I did not have sex with that woman” momenat), nestaje na neodređeno vreme i čini apsolutno sve da zadovolji samo svoje potrebe.
Ovakve drame o vezama jako zavise od glumaca i Mon roi je zbog njih gledljiv film. Najveće iznenađenje je Louis Garrel, inače glumac limitiranog talenta, koji vrlo brzo uspeva da pogodi ton u epizodnoj ulozi Toninog brata koji jedini od početka insistira na tome da nešto ne štima u Georgiovom odnosu do njegove sestre, ali uspeva da ostane pristojan. Emmanuelle Bercot je apsolutno sjajna u glavnoj ulozi i nosi ceo film svojom energijom. Međutim, zbog faza i previše tačkica koje nedostaju među njima, njen lik pati više nego što ga njena gluma može izvući. U dosta većem problemu je Vincent Cassel, čiji je lik prilično jednodimenzionalna konstrukcija na tragu “manic pixie dream girl” u muškom obliku. Ali dok njegov šarm možemo kupiti, njegova budalastost je prenaglašena, što posebno smeta u scenama gde Georgio pokušava da igra na kratu straha i ucene.
U suštini to je stvar pisanja. Epizodična struktura omogućava jake momente, ali oni su često zasenjeni slabijima, kao i činjenicom da celina jednostavno deluje suviše proizvoljno. Umesto da na određenim mestima podvlači očito, Maiwenn bi se morala pozabaviti detaljnijom motivacijom za postupke svojih likova. Naprosto, nije nam jasno zašto likovi donose baš takve odluke baš tada, a ne ranije u sličnim okolnostima. Lako za Georgia, on je samoživi ludak, ali zašto bi Tony, navodno samosvesna ženska, školovana, sa finim zvanjem i tako dalje, pala na njega dalje od kratkoročne fascinacije šarmom i eventualno novcem. Opravdanja tipa “to je život” i “čudni su putevi Gospodnji” od gledaoca zahtevaju suviše dobre volje i vere da Maiwenn zna šta radi, a na šta nije baš svako spreman. Uostalom, ona na taj način gura glumce u procep.
To ne bi bilo čudno da i ona sama nije primarno glumica, pa tek onda autorica. Sklonost ka ispitivanju autorstva i glume ona je pokazala u prva dva filma, donekle i u trećem, dosta cenjenom Polisse(2011). Upravo je Polisse jako značajan, potpisni film za Maiwenn i u njemu se vrlo jasno mogu očitati gorki autobiografski detalji. To je prisutno i u Mon roi, i naslov je tu indikativan dokle dopire fascinacija nekom osobom. Samo što je, za razliku od tada maloletne autorice, njena junakinja već izgrađena ličnost, a ni Georgio nije baš tolika faca kao što je to svojevremeno bio Luc Besson. Emocija i ideja su prisutne u filmu i to je jasno, ali je zbog autorske nespretnosti i logičke nezaokruženosti Mon roi malo klimav film.