2014.
scenario i režija: Peter Sattler
uloge: Kristen Stewart, Payman Maadi, Lane Garrison, John Carroll Lynch, Joseph Julian Soria
Kristen Stewart doživljavamo kao trash zbog Twilighta. Delimično je sama kriva za to, pored užasnog scenarija, ni njena gluma tamo nije bila nikakvo dostignuće. Mnogo veći problem je to što ju je uloga preuzela, pa je i u projektima između delova serijala, a i u kasnijim projektima, toliko loše glumila da je to bilo bolno za gledati. (On The Road je primer toga.) Uspeli smo da zaboravimo da je Kristen počela svoju karijeru u manjim, ali dojmljivim ulogama u nezavisnim i filmovima poznatih autora. Jedna od prvih uloga u životu joj je bila kod Davida Finchera u Panic Room, gde je igrala kćerku Jodie Foster.
Camp X-Ray je nastavak te davno zaboravljene karijerne putanje. Panic Room i Jodie Foster nisam pomenuo slučajno, pošto u Camp X-Ray Kristen Stewart igra ulogu veoma sličnu onoj koju je Jodie Foster odigrala u Jaganjcima. Kristen Stewart igra Amy, svežu vojnikinju iz malog mesta na prvoj misiji nakon obuke, i to na poziciji čuvara u Guantanamu, gde će upoznati Alija (iranski glumac Payman Maadi, publici poznat iz A Separation), inteligentnog i brbljivog zatvorenika sa kojim će se upustiti u mentalne igrice i razviti nekakav sentimentalni odnos.
Dakle, Amy je nova na poslu i od početka biva upoznata sa pravilima: čuvari nisu tu da spreče zatvorenike da pobegnu, beg je ionako nemoguć, vojna baza je čuvana. Njihov zadatak je da se brinu za red i mir (odnosno da zatvorenici ne prave sranja) i da ih sprečavaju da izvrše samoubistvo. U praksi to izgleda ovako: Amy i njen partner na straži se po 12 sati dnevno prešetavaju kroz mali hodnik u zatvorskom bloku i vire u ćelije da provere šta osumnjičeni teroristi rade. Ponekad im donose hranu, vodu ili knjige. Zatovrenici su ponekad mirni, ponekad agresivni, ponekad spremaju nekakvo sranje, poput “koktela govana” (ime govori samo za sebe). Zbog toga dobijaju različite kazne, od besmislenih do izrazito nehumanih (deprivacija sna, ponižavanje).
Film nam daje perspektivu čuvara, malog šrafa u mašineriji koji se može privatno slagati ili ne slagati sa praksom, ali ne može ništa promeniti. I čuvari su zatvorenici svoje vrste: nemaju slobodnu volju, moraju pratiti proceduru, radni dan provode u hodniku koji nije prostraniji od ćelije ili u spartanskim kancelarijama, u kantini u ispraznim razgovorima. Smeštaj im je isto tako vojnički uniforman, a do kraja misije ne mogu nikamo da mrdnu niti da prime posete. Posebno zanimljiva perspektiva je žene-vojnika u generalno macho okruženju, gde je seksualno uznemiravanje, svesno ili ne, dnevna rutina. Amy ima problema sa upravo takvim nadređenim Ransdellom (Garrison). Pukovnik (Lynch) će možda pokazati razumevanje za nju, i sam previše dobro zna kako stvari u Guantanamu funkcionišu, ali neće moći da joj pomogne.
Kao slika života u zatvoru iz perspektive zaposlenog koji tačno zna šta ne štima, Camp X-Ray je efektan i dojmiljiv film koji nas ne opterećuje sa bombastičnim izjavama ovog ili onog usmerenja. Zapravo se i ne propituje je li Guantanamo kao takav zločin ili preko potrebna prečica u zakonu i moralu. Većina Amerikanaca o tome ne razmišlja, ne razmišljaju ni vojnici. Biti zatvorski čuvar je prljav posao i neko to mora da radi. Zatvorenici us nevini ili krivi, nije to ni bitno, glavno je kako prihvataju situaciju i kako se nose sa režimom. Kamera Jamesa Lextona savršeno hvata sitne detalje u malom broju prostorija i mimiku lica Kristen Stewart i njenog partnera Maadija sa kojim deli većinu scena.
Kristen Stewart je perfektna u svojoj ulozi, čak se obilato služi mikro-glumom. Istina, njeni praznjikavi pogledi u daljinu su na granici daskastosti, ali nam savršeno uverljivo slikaju ranjivu ženu u neprijatnoj situaciji u kojoj se mora držati čvrsto. Kada ima bilo kog partnera, stvari deluju dosta bolje. Kristen Stewart je apsolutno sposobna da deli ekran, nije samo isprazna zvezda, nego, čini se, kvalitetna glumica. Kao njen glavni partner, Maadi uspeva da od veoma plošnog i tipskog lika kao što je Ali (musliman, intelektualac, nemirni um, čitalac svih knjiga koje mu dođu pod ruku, civilizovan i ponosan čovek) napravi odličnu, uverljivu i kompleksnu ulogu. Od epizodista valja istaći Josepha Juliana Soriu kao još zelenijeg vojnika od Amy, čvrsto uverenog u ispravnost sistema i Johna Carrolla Lyncha kao rezigniranog oficira.
Problem je, međutim, u scenariju koji sve svoje adute otkriva relativno odmah, tako da film pada u tempu negde od sredine i vuče se prema kraju sa veoma izveštačenim melodramatičnim klimaksom. Naprosto, ima materijala za oko sat i po kvalitetnog filma koji nam daje jednu novu perspektivu na tzv. “Rat protiv terorizma”, ali ga Sattler iz nepoznatih razloga razvlači na puna dva sata. Pritom nema ništa zanimljivije da nam ponudi od generičke melodrame sa suznim pogledima i metafore o zoo-vrtu.
Šteta, jer je Camp X-Ray podgrevao nade da će biti nešto novo i drugačije, da će dati novu, realnu i izbalansiranu perspektivu u uglavnom užarnim raspravama po pitanju terorizma, paranoje, militarizacije društva i svega što se događa posle 9/11. Za utehu je to što nas je Kristen Stewart uverila da, kada se prilika ukaže, zna da odglumi i da nije samo faca za poster. Camp X-Ray je pristojan, solidan film, a mogao je biti zaista dobar.