tekst originalno objavljen na portalu FAK.hr
![]()
2014.
režija: Marko Naberšnik
scenario: Marko Naberšnik, Robert Hofferer
uloge: Michael Kristof, Simon Šerbinek, Kristian Hodko, Aap Lindberg
Godina je 1917. Već tri godine traje krvavi Veliki rat, koji će dobiti novo ime dvadesetak godina kasnije kada izbije još jedan veći i krvaviji. Uvodna priča nam je poznata, Gavrilo Princip je pucao u istoriju, krunisanu glavu ili u čoveka, zavisno od percepcije, Austrougarska je objavila rat Srbiji, što je prouzročilo seriju međusobnih objava rata itmeđu zemalja u dva velika saveza. Mesto događanja je alpski front, tačnije dolina reke Soče i okolna brda i planine gde se očajnički ukopani u pozicije sukobljavaju austrougarski i italijanski vojnici.
Film nas uvodi u ratnu rutinu na usamljenoj koti R, gde se nalazi austrougarska osmatračka stanica. Iskusni kapetan Kopetzky (Šerbinek) se brine o dvojici vojnika, novajliji Jakobu Linderu (Kristof) i tek nešto manje zelenom Karlu Hafneru (Hodko). Dani teku normalno, očekuje se da logistika dopremi nove zalihe, možda i nekakvo pojačanje ili smenu, sve do jednog odsudnog italijanskog artiljerijskog napada. Hafner gine, Kopetzky biva teško ranjen, pa na Linderu ostaje da se brine o svemu. Jedina veza koju ima sa spoljnim svetom je telefon preko kojeg traži pojačanje ili intervenciju sanitetske službe, dok glasove sa druge strane zanimaju samo pokreti neprijateljskih jedinica.
Svoj emotivni vrhunac film doživljava u drugom činu kada komorna drama postaje duo-drama. Gledamo dvojicu različitih nacionalnosti, veroispovesti i klasne pripadnosti, da ne pominjemo različite činove, kako grcaju u istom sranju. Kopetzky na samrti priča o svojim uspomenama iz detinjstva i o svojoj familiji. Mnogo mlađi i zeleniji Linder pak o svojima koji žive tu, nekoliko kilometara severno. Ispijaju se poslednje zalihe ruma, rakije, vina i morfija, a nada da će im iko doći upomoć se gasi i gasi.
Film će jako pasti u tempu kad od duo-drame postane monodrama. Uvod u Linderovo ludilo i halucinacije obiluje praznim hodom. Stvari se, međutim, popravljaju prema kraju, pa The Woods Are Still Green, iako ne osobito nov i originalan, a posebno nespektakularan koncept, postaje i ostaje jedna jasna i konkretna anti-ratna izjava empatije i pijeteta prema žrtvama koje su pre 100 godina prolivale krv.
Slika rata koju nam Naberšnik i Hofferer nude je verodostojna i gadna. Do pred sam kraj nema muzike, jedino što čujemo, i to čujemo stalno, su zlokobni huk vetra i topovska paljba. Nema tu mesta junaštvu, samo očaju i borbi za preživljavanje. Naberšnik i Hofferer već u scenariju jasno kreiraju atmosferu koristeći se pre svega arhivskim i muzejskim materijalom, od pisama neimenovanih poginulih, preživelih ili dezertiralih vojnika, pa do muzejskih scenskih rekvizita, originalnog oružja, pa čak i krova planinske osmatračnice. Čak su i lokacije na kojima je snimano originalne, u pitanju je zapadna strana Nacionalnog Parka Triglav koja je zaista bila poprište odsudnih bojeva u ratu.
Marko Naberšnik je poznato ime slovenskog filma, možda jedini pravi hit-autor koji iza sebe ima veoma uspešne filmove Petelinji zajtrk (Petlov doručak) i Šanghaj. Ta dva filma su odisala toplinom i ljudskošću, čemu su doprinele lokacije Prekmurja i literarna podloga Ferija Lainščeka. Naberšnikov stil i izraz bi se najbolje mogao opisati kao jugoslovenski. U tom smislu je njegov novi film, napisan, produciran i snimljen u samo godinu dana, skok na novu teritoriju, u novu tematiku i novu estetiku. Ravnicu su zamenile planine, toplinu i bogatstvo boja makar vizuelna hladnoća, “shaky-cam” realizam, siromaštvo i sivilo, a jugoslovenski izraz nešto što bi se moglo nazvati centralno-evropski i festivalski. U tom smislu ne treba prevideti ni koprodukciju sa Austrijancima ni nemački jezik na kojem se odvija većina dijaloga.
Vreme za ovakav film je lukavo izabrano. Ove godine se obeležava stogodišnjica Velikog rata. Ipak, čini se da sa produkcijom nije požureno zbog čistog kalkulantstva, i da će The Woods Are Still Green imati uspešnu festivalsku i bioskopsku turneju. U pitanju je jedan pristojan i čovečan film o tome šta se dešava sa običnim kada se carevi i kraljevi igraju rata, i to treba podržati nasuprot herojizaciji i mitologizaciji i podeli na “naše” i “njihove”. Ovde ćete videti gadost rata, ali i poštovanje za veterane koji nisu imali izbora.