kritika originalno objavljena na: monitor.hr
2015.
režija: Tom McCarthy
scenario: Tom McCarthy, Josh Singer
uloge: Michael Keaton, Mark Ruffalo, Rachel McAdams, Liev Schreiber, John Slattery, Brian d'Arcy James, Stanley Tucci, Jamey Sheridan, Billy Crudup, Richard O'Rourke
Divim se istraživačkim novinarima, ozbiljno i do kraja. To su ljudi koji rizikuju svoju karijeru, fizičko i mentalno zdravlje da bi napravili bolji svet, otkrili i ispravili nepravde i u svom poslu su često sami i neshvaćeni. Njihovi protivnici su brojniji, moćniji i međusobno povezani i često nastupaju sa pozicije autoriteta. Na svom putu će čak retko naći razumevanje i onih za čije se interese zalažu, jer je oportunizam ugrađen u ljudsku vrstu, pa je lakše dogovoriti se s gazdama nego im se suprotstaviti.
Takođe mislim da ovi hrabri ljudi zaslužuju dostojanstven filmski tretman, a u te svrhe najbolja opcija je doku-drama, što više oslonjena na faktografiju – to bolje. Istina je da ona često neće gledaocu pružiti njegovu tačku očekivanu i priželjkivanu tačku gledišta u vidu idealiziranog lika s kojim je moguća identifikacija, te da će u sebi imati previše likova, poveznica i podataka za zapamtiti, pa gledanje takvog filma može predstavljati intelektualni napor koji neće svima biti jednako privlačan. Afere, zavere i muljaže su jednostavno takve i red je prokužiti njihovu anatomiju. Da su očigledne, istraživanje bi bilo obesmišljeno.
Spotlightje doku-drama takve vrste u najboljem maniru klasika All The President's Men (1976) Alana J. Pakule. Naslov filma je zapravo naslov istraživačke rubrike u uglednim dnevnim novinama Boston Globe, a predmet istraživanja su pedofilski skandali u okviru katoličke crkve koji su potresali bostonsku nadbiskupiju. Skandali su se vukli godinama, crkva je pojedinačne slučajeve “pospremala pod tepih” uz minimalne finansijske kompenzacije, a sporne sveštenike bi jednostavno selila od župe do župe. Slučajeva je bilo mnogo, a situacija je posebno osetljiva ako se uzme u obzir da su se pojedinačni slučajevi po pravilu događali u siromašnim, radničkim četvrtima gde je crkva često najveći, ako ne i jedini moralni autoritet.
Postavlja se pitanje kako se to moglo dešavati toliko dugo, a da niko ništa nije primetio. To naprosto nije istina, sveštenicima se uglavnom verovalo na reč u policiji i tužilaštvu, a u krajnjem primeru na scenu su stupali advokati sa nagodbama. Boston je ipak malo mesto, i uz to još i natpolovično katoličko, a crkva je bila i ostala jedan od temelja zajednice. Opet, ma kako cinično to zvučalo, po novinarskoj logici jedan pojedinačan slučaj ne odzvanja dovoljno da bi zaslužio naslovnu stranu i dalje praćenje, a skoro niko se s njima nije bavio sistemski, nije ih povezivao i nije otkrivao zataškavanje velikog opsega u čemu su učestvovale i civilne i crkvene vlasti.
Pre Spotlightovog tima koji predvodi Walter “Robby” Robinson (Keaton), a u kojem su pored njega još i novinari: mladi i napaljeni Mike Rezendes (Ruffalo), povučeni Matt Carroll (d'Arcy James) i osećajna Sacha Pfeiffer (McAdams), istragu je sam za sebe vodio tužilac Mitch Garabedian (Tucci), ali njegova pozicija je bila suviše “autsajderska”, ne-bostonska i ne-katolička. Tek sa novom upravom u Globeu, koju predstavlja došljak iz Miamija Marty Baron (Schreiber), “Židov, neoženjen i koji ne voli bejzbol”, kako ga duhovito opisuje njegov zamenik (Slattery). I njegova pozicija je takođe “autsajderska”, pa može istraživački tim u novinama poslati na autoritet kao što je crkva. Kada novinari sklope nevoljno savezništvo sa tužiocem, klupko se odmotava u mnogo pravaca, pa se čini da će se ta hrabra isplatiti.
To, naravno, podrazumeva ne samo rad na terenu i često sa nesaradljivim akterima i svedocima, koliko organizaciju dobijenih podataka u celinu, a ponekad i pravnu borbu za dostupnost podataka od javnog značaja. Spotlight tim ima običaj da istražuje mesecima i godinama pre nego što objavi rezultate. Treba znati i tempirati pravi trenutak, a u tom smislu i istraga i film dobijaju zanimljiv obrat u vidu jednog globalnog događaja. Naime, 11. septembra 2001. jedan od aviona koji su se zakucali u WTC je poleteo baš iz Bostona, što je resurse istrage preusmerilo na drugo mesto i na neodređeno vreme.
Ovakvi filmovi često zavise od fluidnosti, da mi kao gledaoci ne postanemo previše obremenjeni podacima i zbog toga izgubimo interes. U tom smislu je scenario Toma McCarthyja i televizijskog profesionalca Josha Singera (The West Wing, Lie to Me, Fringe) izuzetno solidan i fokusiran, pa film napeto pratimo. Tom McCarthy režira film lagano i neprimetno, pušta činjenice da govore same za sebe i perfektno usmerava glumce. McCarthy je autor koji je naznačio svoj potencijal sa prvim filmom The Station Agent (2003), ali ga do sada nije realizovao do kraja, iako je imao i zanimljivih filmova poput The Visitor (2007) i Win Win (2011). Sa Spotlight je bez sumnje pogodio u centar.
Još jedna od vrednosti filma je i savršeno iskorištena glumačka ekipa sastavljena od zvučnih imena. Mark Ruffalo ima veoma intenzivnu i zahtevnu ulogu mladog novinara i igra je odlično. Michael Keaton izgleda kao novi čovek nakon ponovnog pojavljivanja na sceni prošle godine sa Birdmanom, pažljivo bira uloge i pokazuje puno talenta i znanja. Ovde je čak i poslovično bezlična Rachel McAdams odlična. Dve odlične i pamtljive epizode su ostvarili i Liev Schreiber i Stanley Tucci.
Da je samo korektan film, vež zbog precizne slike anatomije jedne afere, Spotlight bi bio jedan od filmova godine. Spotlight, međutim, ide dalje od toga i daje nam uvid u neke univerzalnije stvari. Da zajednica ne mora biti isključivo dobra stvar, već može biti jedan od onih rigidnih mehanizama koji je usmeren protiv pojedinaca. Da je povezivanje moći potencijalno opasno. Da je potraga za istinom civilizacijska obaveza.
Meni je ipak najbolji momenat kada psiholog sa kojim se dopisuju otkriva mehanizam i uzroke pedofilskih skandala koji se događaju u katoličkoj crkvi i da to nije samo “nekoliko trulih jabuka”, nego sistemski problem takve organizacije. Osnova svega je celibat koji poštuje polovina sveštenika. Od druge polovine, većina stupa u tajne seksualne odnose sa odraslim osobama istog ili suprotnog pola uz obostrani pristanak. Ostaje manjina, možda i manjina manjine, od nekih 5 % sveštenika koji zlostavljaju decu. Čak i da nema sistemskog zataškavanja, ako se uzme u obzir brojnost i finansijska moć organizacije, to su porazne brojke. Poštujući psihiloška istraživanja, što se i potvrđuje kroz lik velečasnog Paquina na jednom mestu u filmu, da je seksualno uznemiravanje ili zlostavljanje pitanje pre svega moći, a ne nagona ili zadovoljstva, jasno nam je zašto se to dešava baš u crkvi, a ne u školi i imamo puno razloga za zabrinutost.
Film se završava karticom, kao svojevrsnim epilogom istraživanja Spotlight tima u Boston Globeu, na kojoj su navedena mesta diljem sveta gde su pedofilski skandali zabeleženi ili se makar na njih sumnja. U malom katoličkom gradiću gde ja živim bivši župnik je zbog toga završio na robiji. Našao sam ime tog gradića na kartici. A našao sam i nekoliko hrvatskih lokacija. Mislite o tome.