2015.
režija: Nanni Moretti
scenario: Nanni Morreti, Valia Santella, Francesco Piccolo, Gaia Manzini, Chiara Valerio
uloge: Margherita Buy, John Turturro, Nanni Moretti, Giulia Lazzarini, Beatrice Mancini, Stefano Abbati, Enrico Ianniello
Pisao sam već u svom izveštaju sa Viennala za Monitor da je moje iskustvo sa ovim filmom plod jedne greške i nepažnje. Naime, nisam obratio pažnju na ono što piše u programu, pa sam završio na projekciji ovog italijanskog filma sa nemačkim titlovima, što su dva jezika koja ne govorim i ne poznajem preterano dobro. Olakšavajuća okolnost je da italijanski pomalo razumem, redundancom iz francuskog i latinskog, kao i zbog toga što sam nekoliko godina živeo u Rijeci. Drugi razlog zašto mi to nije bila nepremostiva prepreka je suština filma kao medija: nije sve u tekstu, dosta toga je u vizualima, svetlu i boji, a sa druge strane i u glumačkim pokretima, mimici, govoru tela i tonu glasa. Emocije shvatamo čak i kad ne razumemo o čemu se tu tačno radi.
Za sve ostalo na festivalima, tu su brošure i katalozi, razgovori sa autorom posle projekcije (u ovom slučaju ga nije bilo) ili razgovori sa poznanicima i prijateljima na istu temu, a u krajnjem slučaju internet kao svetska biblioteka, što je sasvim dovoljno da se pohvataju konci. Tako sam, recimo, shvatio autobiografsku pozadinu filma: Moretti se pre nekoliko godina morao suočiti sa umiranjem svoje majke dok je radio na svom prethodnom filmu Habemus Papam(2011).
U Mia madre su polovi zamenjeni. Naša protagonistkinja Margherita (Buy) je rediteljka pod stresom jer njen film o radničkoj borbi ne ide po planu, dok joj je privatni život obeležen bolovanjem i očekivanom skorom smrću majke. Margherita se hvata za slamku, beži u fantazije i sećanja, dok sa majkom više vremena provodi njen brat Giovanni. U međuvremenu, glavni problem na snimanju je američki glumac Barry Huggins (Turturro), tipična hirovita zvezda nadutog ega, čije raspoloženje stalno oscilira, koji je pun priča o nekadašnjoj saradnji sa Kubrickom, ali nije u stanju da tekst izgovori na italijanskom jeziku koji u njegovoj interpretaciji zvuči otprilike onako kako očekujemo od priučenog Amerikanca. Ne baš kao Brad Pitt u Inglorious Basterds, ali ne ni naročito daleko od toga.
Kao što vidimo, jedna priča je lična, duboko emotivna i tužna, a druga satirična i komična. Obe su nekako očekivane, ali osnovni problem je što su date u jednakim proporcijama, pa film ima problema sa čestim šaltanjem tona. Jednostavno rečeno, taj spoj ne funkcioniše najbolje jer ne znamo gledamo li komornu, utišanu i tužnu porodičnu dramu ili glasnu i komičnu satiru filmskog biznisa. Spoj ta dva nije nužno problematičan, setimo se samo filmova o rediteljima pod dvostrukim stresom na privatnom i profesionalnom planu, poput Fellinijevog 8 ½ (1963) ili Fosseovog All That Jazz (1979), ali u ovom slučaju to jednostavno nije uspelo.
Možda je stvar sa očekivanom smrću bliske osobe. Ma koliko nam se činilo da svako to proživljava na svoj način i da svako ima mehanizme da se sa time nosi, ona je bolno ista kod svih nas: šta god pokušali, nemoćni smo. Druga stvar je i to da lagano i očekivano umiranje nije baš filmično i nužno dovodi do presporog, jedva podnošljivog tempa. Primera radi, imao sam sličan problem sa Hanekeovim filmom Amour (2012). U Mia madre, prikaz majčine smrti deluje istovremeno i iskreno i iskonstruisano, a fantazije, sećanja, snovi i flashback momenti samo pojačavaju dojam klišea. Ne pomaže tu mnogo ni vrlo intenzivna gluma Margherite Buy i Morettijeva utišana mikro-gluma, kao ni u flasback scenama izvrsna Giulia Lazzarini kao majka, iako su same za sebe odlične, kada se sve čini kao jedan melodramatski kliše.
Istina, film postaje zabavniji i pratljiviji kada zaigra na drugom, filmsko-satiričnom koloseku, a utisak jako popravlja John Turturro u očekivano komičnoj, ali svejedno sjajnoj izvedbi propalog glumca koji je prinuđen da “tezgari” van Hollywooda. Turturro jednostavno pronalazi balans kako od svog lika ne bi napravio karikaturu. Dodatni bonus je i to što stičem lagani utisak da je i film koji snimaju katstrofa u nastajanju.
Možda se varam, ali meni Mia madre deluje kao bolno standardni film koji Moretti, zajedno sa armijom scenarista, nije sročio kako treba. Emocije su tu, vidi se i kod njega i kod svih glumaca, rad sa njima je izvrstan, ali previše je tu poštapanja. Možda revidiram mišljenje na drugo gledanje, ovog puta sa titlovima koje mogu pročitati, ali sumnjam da će do toga doći. Ne verujem da sam propustio baš toliko toga u tekstu. Ipak su emocije Morettijeva jača strana, ali ih treba znati iskomunicirati. Autor je to već uspevao, pa je za očekivati da će uspeti ponovo.