2014.
režija: Rachid Bouchareb
scenario: Rachid Bouchareb, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle (prema istoimenom filmu Joséa Giovannija)
uloge: Forest Whitaker, Harvey Keitel, Brenda Blethyn, Luis Guzman, Dolores Heredia, Ellen Burstyn
Karijera francusko-alžirskog reditelja Rachida Bouchareba je zaista zanimljiva i dinamična. Za 30-ak godina koliko stvara, potpisao je otprilike toliko filmova, što kao producent, što kao reditelj. Radio je na četiri kontinenta (Evropa, Azija, Afrika, Amerika) i snimio čak tri filma koja su se domogla nominacije za Oscara za strani film. Njegov najnoviji film, američki remake kultnog francuskog krimića sa Jeanom Gabinom i Alainom Delonom u glavnim ulogama, imao je premijeru u Berlinu i većinom pokupio prosečne i nešto slabije kritike. Većina kritičara je ovog puta debelo pogrešila.
Umesto urbanog pariskog pejzaža, ovde imamo estetiku westerna i pustinju New Mexica, a originalna tema nesavršenosti zatvorskog i socijalnog sistema ovde je samo jedna od nekoliko tema kojima se film bavi. William Garnett (Whitaker) izlazi iz zatvora nakon 18 godina, koliko je odležao zbog ubistva policajca. Garnett je bio opasan kriminalac od mladih dana, njegov dosije je dugačak kao Rat i mir, ali nakon 18 godina robije, čini se uglavnom samice, on je promenjen čovek. Postao je religiozni musliman, izbegava nasilje i želi da vodi miran i pošten život.
U tome mu zdušno pomaže agentica za uslovnu slobodu Emily Smith (Blethyn) koja sa njim gradi odnos pun poverenja, koliko joj sistem dozvoljava. Iako održava privid stroge službenice, ona za svoje robijaše pokušava učiniti koliko je moguće kako bi se oni okrenuli poštenom životu. Problem sa Garnettom je to što ga lokalni šerif Bill Agati (Keitel) konstantno drži na nišanu i što mu podmeće zamke kako stigne, u nadi da će ga vratiti na put kriminala i u zatvor. Ni njegovi postupci nisu bez neke veze, možemo ga savršeno razumeti, za njega je Garnett okoreli kriminalac i diler koji je ubio njegovog zamenika i njegovo nanovo pronađeno poštenje mu se čini kao predstava za socijalnu službu. Povrh toga, jasno nam je da je Agati dobar čovek i dobar službenik zakona koji već peti uzastopni mandat služi kao šerif u malom gradiću na granici.
Ono što sledi je sukob četvoro jakih ličnosti (četvrti u miksu je Luis Guzman u ulozi Garnettovog nekadašnjeg partnera u zločinu koji ga zove da se vrati u staru bandu) u kojoj niko neće odustajati od svojih principa. Garnett će se, koliko je to ljudski moguće, voditi principima nenasilja i prihvatanja svoje sudbine, kloniti se nevolje, vredno raditi za minimalac i slično. Šerif će ga spoticati gde i kako stigne, a Emily će se suprotstavljati šerifu koji svojim postupcima prekoračuje ovlašćenja i čak krši zakon. Ostaje nam da se pitamo hoće li Garnett pokleknuti pod teretom situacije i je li njegova prošlost jača od njegove volje.
Ima Two Men in Town svojih mana, među kojima je najuočljivija lik Garnettove nove devojke (Heredia) koji služi isključivo kao “plot device”. Ni Luis Guzman nije dovoljno strašan kao okoreli kriminalac, pošto sve vreme ispaljuje “one-linere” i gađa (i pogađa) komičnu notu, što u velikoj meri ruši ozbiljnost njegove pretnje. Čini se i da je poduža scena sa Garnettovom pomajkom u filmu samo da bi se pokazalo koliko je Ellen Burstyn superiorna glumica. Pod-zapleti vezani za šerifa i Emily su na mestu, iako se i u njima može naći neka scena viška. Film traje dva sata, a mogao bi biti barem 10 minuta kraći i ostati veran svom savršeno pogođenom sporom tempu.
Glumci u tri centralne uloge su savršeno uverljivi. Harvey Keitel rutinirano igra starog šerifa tvrdih uverenja koji zbog njih prekoračuje zakon, iako se može pretpostaviti da je dobar čovek. Forest Whitaker je odličan kao bivši robijaš i ruina od čoveka koji se nada miru, a savršeno je svestan šta mu sve visi nad glavom. Britanska glumica Brenda Blethyn je ovde odigrala jednu od svojih najboljih uloga, a njeno skidanje južnjačkog akcenta je muzika za uši.
Ono u čemu se Two Men in Town izdvaja od ostalih filmova slične tematike je tretman likova koji nas navodi na jedan zanimljiv zaključak. Ne samo da su dobro i zlo apsolutne kategorije koje svako doživljava na svoj način, nego i postupci ljudi više zavise od konteksta nego od njihove dobrote ili zlobe. Jasna je teza o banalnosti zla koju je postavila Hannah Arendt, ali ovde se ide još i dalje od toga. Ovde zlo čine čak i dobri ljudi (troje glavnih likova su u datom trenutku troje različitih, ali svejedno dobrih ljudi) koji jedino ne mogu da se slože zbog svojih socijalno uslovljenih pozicija ili zbog svojih načela. Ovde su dobro i zlo eluzivne kategorije toliko da čak i kriminalac ima relativno plemenite motive da svog nekadašnjeg partnera u zločinu “izbavi” od poštenog, ali bednog preživljavanja. Znamo da se to neće dobro završiti, verovatno ni za koga.
Two Men in Town, iako nepreciznog naslova, jer barem troje muškaraca i jedna žena imaju nekakav ulog u ovoj priči, je film za preporuku. Vešto isprepletani neo-western i triler svojim sporim tempom i zanimljivim tezama prosto zaokuplja pažnju gledalaca, a sjajna glumačka ostvarenja dolaze kao bonus. Iako možda nije epohalno nov (i ne može biti kada je remake), dovoljno je zanimljiv da mogu ustvrditi da su kritičari pogrešili kada su ga otpisali.