scenario i režija: Nicholas McCarthy
uloge: Catalina Sandino Moreno, Naya Rivera, Ashley Rickards, Ava Acres, Olivia Crocicchia
Nicholas McCarthy je proglašen za novu nadu horora. Sa svojim dugometražnim prvencem The Pact (2012) uspeo je privući i kritiku i publiku (zarada tog filma je iznosila 20 puta veći iznos od budžeta). Publika je željno iščekivala njegov novi film. Premijeru je imao na najelitnijem festivalu što se horor-filmova tiče, SXSW u Austinu pod generičkim nazivnom Home, ali je u VOD i kino distribuciju ušao pod malo specifičnijim, ali manje ispravnim naslovom At The Devil’s Door.
Prvi i osnovni problem koji ovaj film ima je struktura koju je nemoguće uhvatiti ni za glavu ni za rep. Tako imamo tri priče koje su povezane, a i nisu povezane u isto vreme. U podužem prologu pratimo sudbinu tinejdžerke po imenu Hannah (Rickards) koja je u nekoj tupavoj igri prodala dušu đavolu. U sledećoj sceni vidimo kako je nezemaljski i nevidljivi entitet grabi i bacaka po sobi, sve dok ona ne odluči da prekrati sebi muke.
Priča se onda fokusira na Leigh (Sandino Moreno), agenticu za nekretnine koja pokušava da proda kuću u kojoj se Hannah ubila, nekih 20 godina kasnije. Međutim, ona u kući stalno viđa devojku koja s njom ne komunicira i pretpostavlja da je u pitanju Charlene, odbegla kćerka vlasnika koji kuću i prodaju, ali taj entitet je u stvari Hannah.Treći noseći lik u priči je Vera (Rivera), Leighina sestra koju đavo naganja na druge načine, preko jedne veoma sablasne devojčice (Acres).
Problem sa takvom strukturom je što je scenaristički nevešto izvedena, pa su priče spojene tako da to izgleda veštački i nategnuto, a ne vešto isprepleteno i intrigantno. Utisak o celom filmu je da on deluje kao “showcase” kako autor poznaje žanrovske standarde i kako ih pravilno upotrebiti. Imamo tu malo Omena, malo Rosemary’s Baby, malo Exorcista i po malo koječega drugog. Povrh toga, film kao celina više izgleda kao prolog za neki drugi, superiorniji i fokusiraniji horor.
Sa pozitivne strane, At The Devil’s Door je vizuelno upečatljiv film, lepo snimljen i veoma atraktivno montiran. Plus od mene dobija i za atmosferu. Iako znamo šta će se desiti, kao što rekoh, ovo derivativan, a ne inovativan horor, atmosfera je iskreno jeziva, a prepadi (“jump scare”) su postavljeni na prava mesta, dovoljno efektni i neočekivani. Zanimljiva je i činjenica da u glavnim ulogama imamo sve same žene i devojke, dok muškarca nemamo ni kao vraga (što bi bio jeftini pseudo-feministički trik). Pristup da se sam vrag kao antagonista ne vidi je ovde ispravan i ruši konvencije skupljih hollywoodskih horora. Postoji i nešto pod-teksta socijalne prirode (cela ona priča sa prodajom kuće), što je osvežavajuće u žanrovskim filmovima, ali moj utisak je da ga je ipak nedovoljno da bi figurirao kao slamka spasa.
At The Devil’s Door nije toliko loš film koliko je pogrešan u svom narativnom pristupu. Možda bi se čak i mogao nazvati pretencioznim. Autor Nicholas McCarthy se pokazao kao vešt reditelj, ali loš pisac sa velikim idejama o pomeranju žanrovskih konvencija. Njegov rizik se ovde nije isplatio, zagrizao je više nego što bi mogao sažvakati u tom smislu. Pozitivno je što se nije polakomio i pokušao da napravi studijski i konvencionalan film tempiran za Halloween. McCarthy ostaje reditelj čiji dalji rad treba pratiti, jer deluje kao autor sposoban da nauči lekciju iz neuspeha. Možda će neki njegov sledeći film biti kvalitetniji, možda čak i promeniti horor kao žanr. At The Devil’s Door u tome ne uspeva, ali to ne znači da treba odustati.