2014.
autor: Brian Knappenberger
Brian Knappenberger je ime koje treba dobro pamtiti ako ste na bilo koji način vezani za dokumentarne filmove. Ne zbog onoga što je već ostvario (njegov “background” je uglavnom televizijski). Ne zbog stila koji je klasičan da ne može biti klasičniji, “talking heads” i arhivski snimci, uz jednostavnu, linearnu i hronološku strukturu koja sledi bombastičan lead. Ne ni zbog objektivnosti i više perspektiva na određenu temu. Njegova tajna je u osećaju da pronađe pravu priču i da u njoj dobro pozicionira ono što je dragoceno i za igrane filmove, a što mnogi autori smatraju već prevaziđenim: stari, dobri sukob.
The Internet's Own Boy je drugi u nizu njegovih dugometražnih dokumentaraca koji se bave internetom. Prethodni, We Are the Legion (2012), u fokusu je imao “haktivističku” grupu Anonymus i njihovu bučnu i šarenu borbu za slobodni internet. Sada imamo priču o Aaronu Swartzu, jednoj od najtragičnijih ličnosti današnjice, “wunderkindu” koji je izabrao da ne zarađuje milione nego da se bori za ideale slobode, prerano preminulom (zvanično, u pitanju je samoubistvo) Aaronu Swartzu. Autor i njegovi sagovornici tvrde da je Aaron pao kao jedna u nizu žrtava večne borbe za slobodu i takođe večne borbe između progresivnog i konzervativnog razmišljanja.
Aaron je bio mali genijalac koji je naučio da čita sa tri godine i da programira pre nego što je pošao u školu. Sa 14 godina je radio u grupi ljudi koji su izmislili RSS feed. Na prvoj godini fakulteta je sa dvojicom saradnika osnovao društvenu mrežu Reddit. Ali ono što ga razlikuje od drugih kompjuterskih (Bill Gates, Steve Jobs) i internetskih milionera je to što je njegova istinska strast bila besplatna podela dostupnog znanja kao osnova progresivne politike i progresivnog razmišljanja. U tom smislu je bio sličniji osnivaču World Wide Weba, Timu Berens-Leeju, koji je svoj izum podelio umesto da na njemu kapitalizira. I sa tim počinju njegovi problemi.
Nije to samo do toga što se aktivno borio za promenu paradigme autorskih prava prilagođene novom vremenu, nego je više do genijalno jednostavnih, moralno upitnih, ali ni u kom slučaju kriminalnih postupaka u toj borbi. Što nas dovodi do rušenja Pacera (plaćene državne platforme koja zbira i na zahtev izdaje zakonsku regulativu i sudsku praksu koja bi morala biti dostupna po logici stvari), čime je skrenuo pažnju države i krupnog kapitala na sebe, i do sličnog pokušaja sa Jstorom (sličnim plaćenim servisom za arhiviranje i izdavanje na zahtev naučnih radova), što ga je uvuklo u ozbiljne zakonske probleme.
Može se reći da Swarz nije imao sreće: naleteo je na veoma borbene protivnike koji su njegov prekršaj reda veličine nevraćanja knjige u biblioteku naduvali do nerazumnih granica krađe, prevare i skoro pa terorizma. Iz tog nekog vremena datiraju i PIPA i SOPA protokoli o borbi protiv piraterije koji sa sobom donose i cenzuru i legalnu špijunažu, i Wikileaks afera i protesti Occupy pokreta i razne akcije Anonymusa i još svašta. U tom svetu, Swarz je bio prigodna i zgodna meta i “sistem” je rešio da ga udari svim silama.
Priču znamo, kako Swarzovu individualnu, tako i širu sliku, po njegovim rečima, interneta kao nekakve moći koja se može koristiti u razne svrhe. Sa jedne strane, to je platforma koja nas može dovesti do saznanja i sadržaja, slobodno i besplatno. Sa druge, internet se može koristiti u nemoralne svrhe, za bogaćenje, monopolizaciju, segregaciju, špijunažu i koncentraciju moći u državnim i državi bliskim privatnim rukama. To je tema koja me, priznajem, zanima i fascinira na filozofskoj i na egzistencijalnoj ravni, a pitanje je samo kako je ta priča ispričana.
I ona je ispričana sjajno. Pregledno. Dovoljno široko. Pristrasno i u ljudskom i u političkom smislu. Sa agendom, možda sa popujućim tonom, ali strastveno i na mestu. I zato Aaronova priča zaslužuje moju preporuku. Neka nam svima ona bude nauk u sve kompleksnijem svetu koji nas okružuje. Ne dozvolimo da nas barabe zajebu na silu, na seljačke fore i na međusobnu povezanost. Nas je više i nismo ništa gluplji od njih.