2015.
režija: Andrei Cohn
scenario: Mimi Branescu
uloge: Alexandru Papadopol, Andi Vasluianu, Iona Flora, Florin Zamfirescu, Natasa Raab, Mirela Oprisor
Znate za ono “Sa namerom pođoh u veliki grad” i sve priče o uspehu koje uslede. Te priče su ponekad istinite, mnogo češće od toga kompletni “bull” ili makar preuveličane i zgodno servirane za godišnjicu (male) mature. Svi muški su odjednom gazde, ali “mečka” im je, eto, kod majstora, a sve ženske su se lepo poudavale i imaju zlatnu decu, poneko je cenjeni umetnik i tako to. Posle galona piva ispostavlja se da je gazda zapravo potrčko kojem šef diše za vrat, zlatni muž pijana baraba, a zlatna dečica barabe, narkomani i šta sve ne.
Rumunski film Acasa la tata, debitantsko ostvarenje Andreia Cohna, pokazuje epilog te namere i snova o velikom gradu i naličje narativa o roditeljskom domu (na selu, kako drugačije) u koji se vraćamo da ližemo svoje rane. A naš junak Robert (Papadopol) je, onako, baš izranavljen. On se vraća iz Bucharesta u svoje rodno selo, kod tate kući, da promisli o važnoj odluci koju treba da donese i generalno da se skloni od gungule i svakodnevne neizvesnosti.
Naravno, u selu je on neviđena faca, poznati pesnik o kojem pišu novine i koji je video sveta, nedosanjani san mnogih devojaka i sve u tom smislu. Robert je zapravo propali pesnik koji je obajvio par teorijskih radova za vreme studija i čije se poneke pesme mogu naći u zajedničkim zbirkama koje niko živi ne čita, a i u novinama je izašao jednom, na grupnoj fotografiji. Situaciji ne pomaže ni to što je njegov otac (Zamfirescu) zapravo priprosta seljačina koja se priženila netom posle razvoda od Robertove majke, kao ni to što je u selu jedna jedina birtija, pritom istovremeno i prodavnica u kojoj profesor u penziji pije sa propalitetima poput Robertovog školskog druga Petrice (Vasluianu) i u kojoj radi Paula (Flora), kćerka bivšeg gradonačelnika, nekada glavna riba, a sada oronula razvedena žena na pragu srednjih godina.
Uostalom, znate kako je sa selima, svi imaju nekakvu zajedničku prošlost koja se proteže do sadašnjosti i može ugroziti budućnost. A ljudi rade svakakve stvari iz puke dosade ili iz dubokog očaja, što neće zaobići naš ljubavni trougao u centru priče i svu silu epizodista u toku dva siva dana i jedne duge i čudne noći.
Prvo što upada u oči je tipična rumunska sporost, na rubu toga da film deluje kao da je u pitanju “real time” i duge, dijaloške scene. Za razliku od uobičajene kamere iz ruke, iza ramena junaka, ovde u tim dugim scenama imamo duge, statične kadrove. I ta kombinacija radi svoj posao: oslikava svakodnevnu učmalost provincije i njen kontrast od snova o velikom gradu. I snovi i velegrad nisu prikazani u filmu, ali daleko od toga da su odsutni, jer predano iskaču iz “off-a” i onakvi su kakve ih očekujemo: raspršeni, puni lažnog sjaja, a prljavi ispod površine.
Drugo što upada u oči je zapravo klasična struktura pogodna za teatar, gde su duge, pažljivo napisane i elaborirane scene zapravo zamena za prizore i činove. Svaki pojedinačni takav “set piece” je zapravo komad teatra, sa takvim ritmom, tempom i smenom ozbiljnih emocija sa nekakvim gorko-slatkim humorom. To i ne treba da čudi jer je Acasa la tata upravo to: vizualizirana prerada pozorišnog teksta koji dosta zavisi od glumaca i likova.
Glumci su raspoloženi, ležerni i komotni u svojim ulogama i takvi uspevaju da ostvare dobru interakciju. Likovi su, iako ne preterano novi na filmu i još manje novi u teatru, prilično lepo nijansirani i detaljno napisani. Tu dolazimo do jednog “twista”: ne dešava se često da muški autorski dvojac toliko pažnje posveti ženskim likovima koji imaju čak i manje vremena da se pokažu, ali koji su toliko realni i životni da muški protagonisti pored njih ispadaju patetične cendrave budale. Iako primarno pratimo prvo jednog, pa onda dvojicu zgubidana, film svoje emotivne vrhunce doživljava kada se u njemu pojave te tužne, ali ipak borbene žene.
Međutim, to su samo zanimljivosti koje će biti interesantne uživljenom poznavaocu filma, dok će pored običnih gledalaca proći nezapaženo. Njima će Back Home biti još jedna varijacija na dobro poznatu temu snova i neuspeha. A vi birajte da li vas više zanima celina, koja je uglavnom statična i nezanimljiva, sastavljena od događaja izuzetno niskog intenziteta, ili detalji koje možda od sporosti i bolne poznatosti “settinga” nećete ni primetiti.