kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Umetnost života ponekad znači i videti nevidljivo, čuti neizgovoreno, odnosno dodirnuti neopipljivo. Za tako nešto je potrebno i čitati između redova, hvatati signale i donositi odluke kojem impulsu verovati a kojem ne. Pre toga valja opservirati, koncentrisati se ne toliko na sebe, već više na svet oko sebe kako bi se otkrili i utvrdili mehanizmi njegovog funkcionisanja. Za to, pak, valja savladiti sopstvene porive, instinkte i klišee da kao protagonisti sopstvenog života, moramo stalno zauzimati centralno mesto na pozornici, pa odatle popunjavati prazninu i tišinu da one ne bi odjekivale.
Good One, dugometražni debi Indije Donaldson, jedan je od onih naoko malih, a zapravo velikih i prelomnih filmova koji to navedeno poštuju. Premijeru je, uz dobre kritike, doživeo zimus na Sandensu, a nakon toga je usledila i ekstenzivna festivalska turneja na kojoj se film zaustavio i na Zagreb Film Festu u programu Plus namenjenom mlađoj, tinejdžerskoj publici. Neko bi zbog toga mogao pomisliti kako je u pitanju film skrojen da bi se uklopio u sve površniji ukus publike, ali takav utisak ne može biti pogrešniji.
Radnja filma je jednostavna: tinejdžerka na pragu polaska na fakultet i stupanja u odraslu dob Sem (Lili Kolajas u ulozi koja će je proslaviti) ide sa ocem Krisom (Džejms Le Gros) i njegovim najboljim prijateljem Metom (Deni Mekarti) na planinarenje na Ketskils. To nije samo šetnja, već je pravi vikend-izlet s kampovanjem koje iziskuje planove i napore. Prvi od problema je da je Metov sin Dilan u poslednji trenutak odustao od planinarenja, pa Sem nema društvo svojih godina, pa je prinuđena svoje vreme u relativnoj izolaciji provoditi s dvojicom starijih.
To što ih poznaje ceo život i zna kakvi su verovatno i bolje nego što oni sami sebe poznaju može joj tek minimalno pomoći, budući da su oni vrlo specifični „likovi“ u prilično specifičnim, da ne kažemo „usranim“ situacijama. Kris je pasivno-agresivni „meki siledžija“, smarač na nekakvoj poziciji moći koji je navikao na to da ljudima metaforički „zavrće ruke“ sve dok se oni ne povinuju njegovoj volji. Kao takav je organizovan, što pomaže pri pripremama za kamperski izlet, ali je u tome prilično rigidan, dok se nesposobnost priznavanja sopstvenih pogrešaka nekako i podrazumeva. Sa druge strane, Met je onaj haotičniji, hedonističkiji, nervozniji, ali iskreniji tip. Dakle, jedan je od onih koji će na izlet poći nepripremljen i neprikladno obučen, a na poslednjoj stanici u civilizaciji će kupiti gluposti. Zbog takvog ponašanja njegov najbolji prijatelj će mu čas ozbiljno „kenjati“, a čas ga nemilosrdno zezati. Dodatni problem za Meta je to što on upravo prolazi kroz razvod, a Kris je to već obavio, pa o tome može i da mu pametuje.
Možemo se složiti da društvo dva matora jarca sklonih međusobnom svađanju, podbadanju i nadmudrivanju nije baš idealno za mladu devojku. To posebno važi ako ona deluje kao najpametnija i najzrelija u grupi. A takva je, između ostalog, i zato što često mora da posmatra, dok njih dvojica, zabavljeni samima sobom, ne primećuju čak ni očite stvari. Ona će se sa izleta, naravno, vratiti promenjena, nekako starija i zrelija nego što je bila kada je pošla.
Štos sa filmovima ovog tipa je u detaljima, budući da India Donaldson tu ništa ne crta gledaocima nespremnim da paze na diskretne migove. Good One je film o specifičnom tipu ženskog iskustva koje doživi mlada devojka u društvu starijih muškaraca. Na različitim primerima se tu pokazuje koliko su oni sa svojih privilegovanih pozicija nesvesni nekih stvari, od njenih fizičkih potreba i stanja, pa do neprimerenosti svojih napijanja i lovačkih priča o varanju žena u njenom društvu.
Zbog toga je Lili Kolajas pod strašnim glumačkim pritiskom da se odupre instinktu da našto kaže ili izvede, već je svedena na to da posmatra i na podražaje reaguje, što ona čini sasvim prirodno u ulozi koja joj može lansirati veliku karijeru. Na svu sreću, ona u dvojici karakternih glumaca sa po nekoliko desetina uloga iza sebe ima svu podršku koja joj je potrebna, a i režiserka je nagrađuje time što zauzima perspektivu njenog lika, pa njih dvojicu namešta uvek u senku ili ih hvata pod nekim „tesnim“ uglom.
Na tehničkom planu, Good One isto tako deluje skromno, ali je zapravo impresivan film, posebno ako se uzme u obzir da je u pitanju skromno budžetirani „indi“-film, pritom još i debi. Kamera Vilsona Kamerona hvata igru svetlosti i senki, šuma, proplanaka i vrhova na lokacijama koje deluju autentično, montaža Grejema Mejsona odaje utisak ritma i strukture, a muzika Silije Holander upotpunjuje sliku emocionalnim pejzažom koji diskretno kreira. India Donaldson, dakle, nastavlja niz američkih nezavisnih autorica kao što su Keli Rajnhard i Eliza Hitmen.
Ali, pošto smo u Americi, teško da će autor ili autorica moći da odoli porivu da ne poentira. To kod Indije Donaldson dolazi kasnije, tek u trećem činu, jednom intervencijom koju nećemo otkrivati, a koja ruši do tada brižljivo građen diskretni ugođaj time jer je se mora pomenuti, o njoj pričati i na nju reagovati. Ali čak ni to kasnije poskliznuće neće upropastiti utisak o filmu, jer Good One je definitivno jedan od finijih dragulja ove godine.