kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Inicijalna fascinacija je moćno oružje za zaokupljanje naše pažnje. Tek će retki biti dovoljno uporni u misaonom procesu da pročitaju malo između redova i pogledaju iza onog što se na prvi pogled vidi.
Taj trik je uspeo baskijskom reditelju Galderu Gastelu-Urutiji i njegovom katalonskom ko-scenaristi Davidu Desoli u Gastel-Urutijinom dugometražnom prvencu The Platform (2019) koji je svojim dinamizmom relativno uspešno sakrivao da je visoki (i pritom lagano derivativni) koncept filma sakrivao instantnost i zapravo banalnost ideje. Da je film ostao u kratkom metru, gde su pravila zanata ipak drugačija, The Platform bi se kvalifikovao za remek-delo, ali je u dugom inherentna šupljina dobila priliku da odzvanja.
Ne treba tu zanemariti ni faktor sreće koji je usledio nakon pravilnih izbora za mesta premijere filma: Midnight Madness žanrovska sekcija Toronta za svetsku, te najstariji evropski fantastični festival u katalonskom letovalištu Siđes za nacionalnu garantovali su da će film prvo pogledati blagonaklona publika i kritika. Ono što je usledilo, pandemija, karantini i zaustavljanje bioskopske distribucije, za neki drugi film bi možda bio peh, ali se za The Platform pokazalo kao sreća u nesreći. Film je završio na striming-servisu Netflix i postao jedan od najvećih „korona-hitova“.
Sada smo dobili posredstvom istog servisa dobili i nastavak smešten u isti svet koji funkcioniše po istim, možda ponešto detaljnije opisanim pravilima. Vreme radnje je distopijska bliska budućnost, a mesto kolokvijalno zvano „Rupa“ je institucija zatvorenog tipa sačinjena od 333 vertikalno postavljenih, u sredini šupljih ćelija za po dvoje „cimera“ od kojih su neki tu svojevoljno, a neki po kazni. Kroz otvor se jednom dnevno spušta platforma s hranom, što je i centralni događaj i tačka potencijalnih sukoba. Naime, svaki „robijaš“ je pred ulazak izabrao jedno jelo koje će dobijati svaki dan i, ukoliko se ne zameni s nekim drugim, samo njega može da jede. Takođe, svako je mogao da unese jedan predmet po svom izboru, za zaštitu, udobnost ili utehu. Jednom mesečno vrši se rotacija zatvorenika po nivoima, pa „ko bi gori, sad je doli“ i obrnuto, što je od presudnog značaja.
Ovaj koncept i dizajn zapravo su derivat nekoliko poznatih, od filmskog serijala The Cube do filma Snowpiercer Bong Džun-hua, a glavna ne-filmska referenca bio bi Stenfordski zatvroski eksperiment, pojam poznat iz biheviorističke psihologije, u kojem se propituje ljudska priroda. Upravo je na njega bačen akcenat u nastavku s detaljnije razrađenim neformalnim pravilima i podelom zatvorenika u dve sukobljene grupe. Naime, originalna teza je da su neki ljudi naprosto suviše sebični da bi delili hranu (očita metafora za resurse na planeti Zemlji), pa sebičnost onih na vrhu kreira glad, bedu i očaj onih na dnu koji će se pre ili kasnije pobuniti. Tako ovde imamo frakciju „lojalista“ koji sile poštovanje zakona koji im je preko „posvećenih“ navodno predao sam misteriozni i neviđeni „gospodar“ i „varvara“ koji se protiv njihove neformalne diktature bune, što individualno (jedući više nego što im pripada), što organizovano.
Ali, pre toga, upoznajemo nove likove. Oni su grmalj Zamiatin (Hovik Keučkerijan, možda smo ga zapamtili po epizodi u Assassin‘s Creed iz 2016. godine) koji sav obrijan, sa žiletom i upaljačem u ruci s kojima se igra, deluje zastrašujuće, te Perempuan (Milena Smit, igrala kod Almodovara u Parallel Mothers) koja na prvi pogled deluju oprezno. Dok dele ćeliju na komfornom 24. nivou, oni se sprijateljuju, a posetilac Robespjer (Bastijan Ugeto) koji je tu došao po zadatku objašnjava im pravila društvenog ugovora koji diktiraju posvećeni. Svako jede samo svoju hranu (ukoliko nije dogovorena razmena), kanibalizam je zabranjen, hrana preminulih se baca u smeće i ne redistribuira, komunikacija s nivoa na nivo se održava kad god je to moguće, postoje tačne odrednice ko, kada i kako interveniše, a prekršioci moraju biti kažnjeni.
Kada njih dvoje budu rotirani naniže, Zamiatin se lomi pod pritiskom do samoubistva, a Perempuan u sledećoj rotaciji dobija novu cimerku bez ruke (Natalija Tenja, igrala u seriji Game of Thrones, Harry Potter serijalu i za sada poslednjem Johnu Wicku). Jedna odluka da intervenišu na svoju inicijativu ih dovodi u sukob s fundamentalistički nastrojenim slepim „posvećenim“ Dagin Babijem (Oskar Haenada) protiv koga i protiv čije „bande“ Perempuan počinje da organizuje pobunu...
Očekivano, ali i očekivano nebulozno, pojavljuju se i likovi iz prvog dela, za šta Gastelu-Urutiji, Desoli i scenaristi koji se timu priključio Egoicu Morenu treba odati priznanje za hrabrost što su pomislili da bi se iko normalan tih likova sećao pet godina kasnije. Ali dobro, hteli su da nastavak povežu s prethodnikom narativno, što u teoriji možda nije loša ideja. Međutim, to KAKO su ga povezali svakako je jedna od lošijih.
Na vizuelnom planu, film je svakako bogatiji od prethodnika, što govori o ozbiljnijem budžetu i osiguranoj distribuciji, ali i o tome da bi Gastel-Urutija hteo da se dokaže i kao reditelj kalibra za „prvu ligu“ žanrovskog filma. Više je boja (bljeskovi crvene i zelene razbijaju tamno-memljivu monotoniju), više je akcije i ona je raskošnije koreografirana, pa čak i poetičnija.
Ali to samo po sebi nije dovoljno da „pokrije“ činjenicu da je The Platform 2, iako komplikovaniji u smislu pravila, bolje bi bilo reći dodatno zakomplikovan, i na idejnom i na simboličkom planu zapravo siromašniji od prethodnika. Idejno, ni on nije bio naročito dubokouman, ali makar je ona panakota bila jak simbol, vizuelno i inače, ali ovde ni toga nema.
To nam daje razloga za brigu da će treći nastavak (a biće ga, jer „krčag ide na vodu dok se ne razbije“) tek biti „ceđenje suve drenovine“. Još gore od toga, čini se da je Galder Gastelu-Urutija reditelj od jedne jedine teme, jer se i njegov prvenac na engleskom jeziku Rich Flu koji je upravo imao premijeru na Siđesu bavi sukobom bogatih i siromašnih oko ograničenih resursa u distopijskoj bliskoj budućnosti.