kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Leto je i kad vidimo da Baltazar Kormakur ima novi film, prva asocijacija će nam biti nešto iz njegovog holivudskog opusa, neka akcija ili triler, ili možda avantura s primesama filma katastrofe i preživljavanja. Zaboravili smo da je Kormakur u domaćem, islandskom kontekstu ipak versatilniji autor kome nije stran ni artistički pol kinematografije, a ni „umireniji“ žanrovi poput drama i romansi. Takođe, van prazničnih sezona retko dobijamo priliku da u bioskopu ili širom interneta vidimo neki romantični film, ali nas je Kormakur sada propisno počastio sa jednom atipičnom romansom, pomalo anahronom, a ipak dovoljno savremenom, i povrh toga vrlo širokog zamaha koji pokriva tri ostrvske zemlje na dva kontinenta, te vremenski period od 50 godina.
Kada ga upoznamo, Kristofer (Egil Olafson) je udovac i vlasnik restorana u lučkoj zoni Rejkjavika. Kada od svog doktora dobije potvrdu da ga pamćenje i motorika izdaju brže nego što je on to očekivao, on donosi impulsivnu odluku da završi jednu priču koja je prekinuta pre 50 godina. Velika začkoljica je u tome da je mart 2020. godine i da je pandemija otpočela, a karantini i sveopšte zatvaranje najavljeni, a on mora na put...
Prva stanica na tom putu je London gde je Kristofer kao mladić (rediteljev sin Palmi Kormakur) studirao ekonomiju, sve dok nije odlučio da svoja marksistička shvatanja iz teorije oproba i u praksi i živi kao proleter. U tu svrhu se zaposlio u japanskom restoranu kod gospodina Takahašija (Masahiro Motoki), isprva kao perač sudova, ali ga je gazda zavoleo i naučio da kuva. Tamo je upoznao i Takahašijevu kći Miko (japanska manekenka i muzičarka Mitsuki Kimura, poznatija kao Koki). Ljubav između njih se rasplamsala, ali su jednog dana i Miko i njen otac zaključali restoran i nestali.
Pedeset godina kasnije, na mestu restorana je sad salon za tetoviranje, a rešeni Kristofer vodi bitku s vremenom pre nego što ostane zarobljen u Velikoj Britaniji ili deportovan nazad na Island neobavljenog posla. Srećom, on uspeva da uđe u trag jednoj bivšoj konobarici iz restorana i od nje sazna da su se Miko i njen otac vratili nazad u Japan. Ostrvska zemlja na drugom kraju sveta mu je sledeća destinacija gde će pronaći svoju staru ljubav, sada gospođu u godinama (Joko Narahaši) i otkriti duboko čuvanu tajnu zašto ga je onda napustila...
Touch je, kao što mu i samo ime govori, vrlo delikatan film koji u bazičnoj priči o nepreboljenoj staroj ljubavi uspeva da uspostavi tanane veze između ljudi i njihovih odnosa, mesta i vremena, kao i da otvori neke od tema o kojima se ređe govori u filmovima, a i ovako. Kormakur sve to radi s istančanim osećajem za detalje, poput zajedničke „ostrvske melanholije“, ali i različitih ličnih i kolektivnih trauma Drugog svetskog rata, perioda neposredno posle njega i pretnje novih ratova, poput onog u Vijetnamu o kojem su mladi Kristofer i Miko (koji bi inače iz nekog ugla mogli zaličiti na Džona Lenona i Joko Ono) debatirali u jednoj od impozantnijih ranih scena.
Manje eksponirana tema na koju Kormakur i scenarista i autor izvornog romana Olaf Olafson bacaju svetlo je Hirošima i njene posledice, ali iz individualne perspektive preživelih Japanaca. Osim primarne tragedije i traume pogibije / gubitka bližnjih, preživeli su se morali nositi i sa strahom i sa svojevrsnom sramotom baziranom na neproverenim medicinskim „mišljenjima“. Zbog toga će nam i Kristoferov odnos do korone kao do nekog novog trenda.
Film izvrsno funkcioniše i zbog izbora glumaca, ali i zbog rediteljevog rada s njima. U nekom drugom slučaju, teško da bismo pomislili da su Egil Olafson i Palmi Kormakur ista osoba u različitom vremenu, ali u tom pogledu Baltazar Kormakur insistira na uspostavljanju zajedničkih manirizama. Sličnosti i razlike između Joko Narahaši i Koki su tu manje bitne jer njih dve i nemaju toliko vremena na ekranu. Uz odgovarajući neoklasični saundtrek Hegnija Egilsona i fotografiju Bergstina Bjergulfosna koji u svakom trenutku pogađaju pravi „ton“ (svaki u svom fahu, naravno), Touch postaje i ostaje jedan od onih nenametljivih, a monumentalnih filmova kakvih je danas malo u ponudi.