kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kao što se od istočnoevropskih filmova na međunarodnim festivalima uglavnom očekuje da operišu s ključnim rečima kao što su „jad, beda, čemer i siromaštvo“, tako se od islandskih očekuje da su smešteni u ruralnu sredinu i da se uglavnom bave depresivnim sredovečnim ljudima koji moraju da nauče da se nose sa svojim emocijama. Srećom, Runar Runarson se trudi da iz filma u film razbije tu matricu, pa ovde, doduše, imamo pitanje nošenja s emocijama, ali likovi u filmu When the Light Breaks su mladi ljudi (kao i u Runarsonovom ranijem filmu Sparrows) i čine to što čine u urbanoj sredini Rejkjavika. Film nam je iz Kana preko Karlovih Vari stigao i do Palića.
Didija (Baldur Ajnarson) upoznajemo samo nakratko pre nego što nestane iz priče, dok leži u krevetu sa svojom fakultetskom i bendovskom drugaricom, te novom devojkom Unom (Elin Hol), obećavajući kako će otkazano putovanje iskoristiti da konačno raskine vezu koja se već i sama ugasila sa svojom dugogodišnjom devojkom Klarom (Katla Njalsdotir). Međutim, na putu do tamo, Didi doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj, ispostavlja se, gine. Una, s druge strane, jedva da može da javno iskaže svoju zabrinutost za Didijevu sudbinu, a onda i da ga ožali, jer od cele njegove ekipe jedino njihov zajednički drugar iz benda i cimer Guni (Mikael Kaber) jedini zna za situaciju, ali svejedno želi da zaštiti Klaru od nepotrebnog novog i potencijalno traumatičnog saznanja da je Didi nije više voleo. Una sa svojom situacijom mora da se nosi sama, a okružena ljudima.
Naslov, posebno onaj originalni islandski, odnosi se na fenomen refrakcije, odnsno prelamanja svetlosti, što Runarson obilato koristi kao metaforu u perfektno izvedenim kadrovima zalaska sunca nad morem. On time seče i ritam radnje koja se ionako odvija u vrlo polaganom, usporenom tempu i u trajanju od 80-ak minuta, ali sve to savršeno funkcioniše u tkivu filma koji zapravo hvata jedan momenat u kojem protagonistkinja, a i mi gledaoci s njom, mora da stane i prelomi da li da se drži konvencija ili da pusti emocijama da je savladaju, ili je moguće i jedno i drugo. Uz vrsnu glumu i opipljivu hemiju celog ansambla, When the Light Breaks postaje i ostaje primer jednog vrlo dobrog festivalskog filma koji najbolje funkcioniše na platnu i u socijalnoj situaciji.