2015.
režija: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck
scenario: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck, Mark Reeder
narator: Mark Reeder
Mark Reeder je svakako ličnost sa koloritnom i zanimljivom biografijom. Ovaj muzičar i muzički producent je svojim delom bio most između dve veoma značajne tačke u pop-kulturi 80-ih, između Manchestera i Zapadnog Berlina. Upravo će on biti naš narator, uostalom njegova je i ideja, a njegov pogled je svakako zanimljiv i značajan.
Manchesterska muzička scena je tako ili ovako već ovekovečena u dokumentarcima i igranim filmovima, a veoma raznorodna berlinska je i dalje enigma za savremenog gledaoca i slušaoca. Ispod priče o muzici krije se dosta toga, na nivou kulture (filmovi, instalacije), životnog stila, pa i politike. Ipak je dekada u pitanju spadala u ona poslovična zanimljiva vremena, čuveni Zid je još uvek stajao uspravno, Hladni rat je možda već bio rešena stvar, ali ishod još uvek nije bio poznat ljudima na terenu: civilima, vojskama, policijama...
Štos je u tome što je Zapadni Berlin u to doba bio ona fokalna tačka na kojoj se prelama istorija sa svojim velikim pitanjima. Ovaj zidom opasani grad je bio ostrvce slobode u neveselom i represivnom Istočnom Bloku, i to u njegovoj verovatno najmanje veseloj i najviše represivnoj članici. Pred-istorija kojom se film ne bavi svodi se na to da je iz grada pobegao svako ko je mogao i potražio bolji život u sigurnijoj i zapadnijoj Nemačkoj, a Zapadni Berlin je ostao manje ili više starcima, političarima, špijunima... Zakonom ponude i potražnje i, nazovimo to tako, proaktivnom politikom što lokalnih, što državnih vlasti, već 60-ih je ovaj grad postao svojevrsna meka za mlade, avanturistične ljude, nekakav eksperiment skoro pa apsolutne slobode. Novinar Miloš Vasić se često priseća svojih berlinskih dana u svojim tekstovima: sloboda je bila plaćana rizikom – ako bi počeo Treći svetski rat, Zapadni Berlin bi prvi bio sravnjen sa zemljom.
U Reederova doba stvari su dobile zanimljiv obrat, opcija Trećeg svetskog rata je nekako isključena, Rusima i satelitima nije išlo tako dobro na ekonomskom planu. Što je automatski ojačalo određene konzervativne struje i u Zapadnom Berlinu je polako uvođen red. Naravno, oaza slodobe je već nepovratno privukla mnogo ljudi različitih pozadina i uverenja, anarhista, skvotera, a među njima je bilo i umetnika. Film počinje sa periodom punka, prolazi kroz gothic i industrial, da bi završio sa jednom potpuno drugačijom “love parade” pričom kao muzikom novog, post-političkog doba. Sve vreme nas Reeder navigira kroz priču i daje nam preko potrebne pozadinske informacije, muzičke i ne-muzičke, dok pratimo karijere skupina poput Die toten Hosen ili Einstürzende Neubauten, a u priči ćemo usput naleteti i na Nicka Cavea, između The Birthday Party i The Bad Seeds faze.
Ono što je zanimljivo je kako je film izveden. Ovo nije setno-nostalgični “eh, kako je bilo kad smo bili mladi” dokumentarac sa “talking heads” sagovornicima koji se zajedno sa autorom prisećaju događaja i osećaja jednog davno prošlog vremena. B-Movie je iskren, informativan i interesantan materijal ispričan neposredno i iz prve ruke. Film je sastavljen uglavnom od starih snimaka, nekih arhivskih, a nekih vidljivo privatnih, iskrenih i nenameštenih. Takav će biti zanimljiv što savremenicima događanja, što nama nešto mlađima koje cela ta zapadnoberlinska priča zanima. Ipak je u pitanju jedan fenomen koji je trajao neko vreme, koji se sad “brandira” i prodaje, ali koji je isto tako nepovratno izgubljen. Preporuka svim radoznalim ljudima.