kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Sve nas karakterišu određene navike i manirizmi, pa zašto bi filmski stvaraoci u tom pogledu bili različiti? Evo, na primer, Jorgos Lantimos: čovek je najkasnije sa svojim trećim (odnosno, drugim samostalno režiranim) dugometražnim filmom uspostavio ne samo svoj stil, nego i pravac u kinematografiji koji navodimo kao Grčki čudni talas.
Pozitivne strane toga rado će navoditi oni koji su Lantimosu inače skloni, pa će se tako isticati antropološke teme i univerzalni koncepti „isporučeni“ kroz uvrnuti miks specifične, neprijatne i često apsurdne komedije i na momente šokantnog žanrovskog filma, te stilski spoj svetlo-hladnih boja, čistih linija i namerno „ukočene“ glume s apsurdnim dijalozima. Oni manje skloni će mu, međutim, lako naći zamerku, odnosno primetiti da Lantimos po pravilu zna da postavi interesantan koncept i na osnovu njega započne film, ali da u drugoj polovini po pravilu gubi nit, pa sili završetak kako bi poentirao, pa makar mu poenta bila i banalna. Dokaza za obe „svetonazorske“ tvrdnje će se već naći, u svakom pojedinačnom njegovom filmu.
Opet, Lantimos se menja i to ne možemo tek tako sakriti i zanemariti. Za početak, s uratkom The Lobster (2015) je promenio svoju stvaralačku sredinu, pa je od (samo) grčkog postao evropski, pa čak i globalni filmaš koji snima na jedinom pravom globalnom jeziku – engleskom. Sa sledećim filmom, The Killing of a Sacred Deer (2017) upao je u sasvim drugi tip problema, odnosno mučio se s postavkom i početkom, pa je barem pola vremena trajanja bilo potrebno da radnja uopšte krene i da se tu iskristališu teme.
Možda je deo problema ležao i u saradnji sa scenaristom Eftimisom Filipuom s kojim je Lantimos sarađivao od početka sa svoje karijere, a potvrdu za to možemo naći u sledećem filmu. The Favourite (2019) je nastao po scenariju koji se dosta oslanjao na dokumentovanu istoriju, a koji su napisali Debora Dejvis i Toni MekNamara na svom maternjem jeziku, a Lantimos je uveo i neke novine u svoj stil, od strukture poglavlja, pa do upotrebe ultra-širokih „fish eye“ objektiva zbog kojih je i vizualni identitet filma dobijao jednu čudnu, nadrealnu notu. Rezultat je bio prvi Lantimosov film konzistentan od početka do kraja.
Za svoj novi film Poor Things koji je trijumfovao na premijeri u Veneciji osvojivši Zlatnog lava (što može biti značajno u kontekstu sezone nagrada koja se zahuktava), a koji smo mi imali prilike da pogledamo na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, Lantimos je rešio da ponovi saradnju sa MekNamarom. Za predložak su izabrali istoimeni roman Alazdera Greja u kojem se kombinuju motivi Frankenštajna Meri Šeli, Pigmaliona Bernarda Šoa i kultnog britanskog erotskog romana (i verovatno prvog svoje vrste globalno) Fani Hil.
Priča je to o Beli Bakster (Ema Stoun), ženi spasenoj od samoubistva na način da joj je u lobanju usađen mozak njenog nerođenog deteta. To je učinio „ludi naučnik“ Gudvin Bakster (Vilem Defo, uverljivo jeziv i zagrižen), čovek koji je već svojim traumatičnim odrastanjem bio predodređen za svoj poziv i koji je već eksperimentisao na životinjama, pa tako dvorištem njegove vile defiluju kreacije poput pevca s pasjom glavom. Kako je ipak beba u telu odrasle osobe suviše veliki zalogaj za brigu i praćenje za njega i kućnu pomoćnicu, on angažuje svog studenta Maks MekKendlsa (Rami Jusef) kako bi pratio njen razvoj.
Bela brzo raste, napreduje u koordinaciji pokreta i govoru, i takođe počinje da ima svoje želje, od izlazaka iz kontrolisanih uslova kuće, pa do otkrića masturbacije. Maks već počinje da gaji romantične osećaje prema njoj, a posesivnom doktoru ideja o njihovom braku zvuči kao idealan način da svoju „kreaciju“ zadrži u kući, ali na scenu stupa ljigavi advokat i plejboj Dankan Vederbern (Mark Rafalo) s kojim Bela odlazi na avanturu u Lisabon. Isprva se čini da je on u boljoj poziciji, naročito kad Bela otkrije seks pre nego što i pokuša da shvati „norme pristojnog društva“, ali ona ga brzo prerasta u svom strelovitom razvoju, zbog čega je on premešta u zatvorenu sredinu broda na krstarenju, što nju ne sprečava da dalje upoznaje svet, ljude i odnose. Put ih na kraju vodi u Pariz gde Bela otkriva to da je njeno telo često jedina „moneta“ koju ima na raspolaganju, ali i koncepte socijalizma i feminizma...
Nešto od stilskih manira uspostavljenih s The Favourite Lantimos prenosi u novi film (izdašna upotreba „fish eye“ objektiva), a nešto čak i nadograđuje, pa i okreće u jednom sasvim drugom smeru. Primera radi, Poor Things je snimljen u kombinaciji ekspresivne crno-bele i visoko saturirane „tehnikolor“ fotografije, što filmu daje jedan retro-štih koji upućuje na to da se Lantimos, poput Roberta Egersa, i na vizuelnom planu bavi paradigmom i njenim ispitivanjem. Kada se na to doda i retro-futuristički dizajn u viktorijanskom „ključu“ u kojem se susreću „gotik“, „stimpank“ i proto-forma naučne fantastike a la Žil Vern, uz neke detalje koji su još i dodatno uvrnuti da ih je teško moguće tek tako etiketirati (od parnih kola s konjskim glavama od dasaka kao ukrasom, pa do žičara koje služe kao javni prevoz od Londona preko Lisabona do Pariza), može se reći da je film vrlo ingeniozno dizajniran. Uprkos tome što su lokacije u principu kulise, ili možda čak upravo zbog toga. U tome se u priličnoj meri gubi Lantimosova potpisna hladnoća i distanca, ali ne mari, jer čudnovatost sada poprima jedan sasvim novi oblik.
Gluma takođe predstavlja jedan od vrhunaca filma, ali Lantimos je uvek znao s glumcima. Dobro, za Vilema Defoa znamo da može da odigra svašta, a da mu mučeni i jezivi likovi i inače dobro leže, pa je izbor njega za ludog naučnika pun pogodak. Rami Jusef je funkcionalan kao naivac, a Mark Rafalo je ovde odigrao svoju najbolju komičnu ulogu u karijeri. Dodajmo svemu tome i interesantna poznata glumačka imena u epizodnim ulogama (Fazbinderova muza Hana Šigula i Džerod Karmajkl kao cinični duo na brodu), pa je jasno da pred sobom imamo poslasticu sačinjenu od bravura.
Ipak, Ema Stoun je glavna i jedina prava heroina filma. Prvo, već samo postignuće da odrasla osoba igra dečiju ulogu na način koji nije uvredljiv je postignuće i za glumca i za reditelja. To posebno vredi za komični ključ u kojem je ponekad teško odmeriti ton. Drugo, sama činjenica da se Ema Stoun iz toga izvukla i da uverljivo igra lik koji odrasta (ubrzano, ali ne isključivo skokovito) govori i o njenoj versatilnosti, ali još više o sposobnosti gradacije dojma ili emocije koju ispoljava. Konačno, u vidu treba imati i psiho-lingvističke literarne i scenarističke akrobacije kako u slučaju pisca Greja, tako i u slučaju scenariste MekNamare, jer Belino atipično odrastanje se najbolje ocrtava kroz njen govor i kovanice od reči kojima se nanovo izmišlja engleski (a mogao bi i bilo koji) jezik. U svakom slučaju, pod Lantimosovim vođstvom, Ema Stoun je izvela herojski podvig i ostvarila ulogu karijere.
Zašto onda, uprkos svemu tome, Poor Things nije savršen film, film godine ili najbolji film u rediteljevoj karijeri? Treću stavku je najlakše obrazložiti: The Favourite je bolji film. Dopuna bi glasila da je to zbog toga što je konzistentniji, a to nas dovodi do pravog razloga – Lantimosovih manirizama, u ovom slučaju potrebe za poentiranjem. Pritom, poente koje ovde pokušava da napravi o nadasve zanimljivim temama ženskog odrastanja i sticanja samostalnosti na tragu su koncepata koji se u poslednje vreme itekako „troše“ u filmovima – socijalizma i feminizma, a na tom planu Lantimos ne odlazi dalje i dublje od drugih autora, pa ni od samog sebe iz nekih ranijih radova.
I to je šteta, jer je tu bilo materijala za velika dela. Ne samo dizajnerskih, zanatskih ili glumačkih, iako je izvedba perfektna, već i onih idejnih, iako zapravo „ženski Frankenštajn“ nije baš toliko originalan koncept (takođe s romantičnim, ali ipak naivnijim konotacijama ga je ispitivao još u XIX veku Gustavo Adolfo Beker kroz lik Olimpije u svojoj legendi Zelene oči). Iako ti trenuci genijalnosti kada se nabasa na novu ideju ili na novu, dublju razradu postojeće, nisu retki, čini se da se MekNamara i Lantimos na njima ne zadržavaju dovoljno dugo. A ni trajanje od skoro dva i po sata ne pomaže.