kritika objavljena na XXZ
2023.
režija: Nicol Paone
scenario: Jonathan Jacobson
uloge: Joe Manganiello, Uma Thurman, Samuel L. Jackson, Amy Keum, Maya Hawke, Matthew Maher
Umetnici i umetnost... Večita inspiracija novih umetničkih dela, rasprava o tome šta se uopšte kvalifikuje kao umetnost i zabave na liniji češće sprdnje, a ređe elokvantne satire šta se sve prodaje kao umetnost. Primera ima, boljih i lošijih, od jednog od naj-filmova prošle dekade The Square, preko uradaka za prolaznu ocenu tipa Velvet Buzzsaw, pa do gomile štanca za video.
Scenarista Jonathan Jacobson i režiserka Nicol Paone su rešili da nam posluže mešavinu žanrova, krimi-komediju, „caper“ i satiru u kojem se umetnost dovodi u vezu s kriminalom kroz shemu za pranje novca za koju očekujemo da se izvrne naglavačke. Štaviše, dvoje glumaca u postavi, Uma Thurman i Samuel L. Jackson, prilično jasno sugerišu na čiji se opus, i zapravo na koji se film cilja – na Quentina Tarantina i Pulp Fiction, ali pitanje je može li se taj uzor tek tako dostići.
Uma Thurman igra galeristkinju Patrice kojoj baš i ne ide u poslu. Zapravo, ona se čak i ne zalaže koliko bi to bilo potrebno da preživi u džungli New Yorka, bori se s anksioznošću zbog čega šmrče nelegalno nabavljenu supstancu i, povrh svega, duguje pare svom dileru (Maher). On će se, pak, dosetiti sheme da svi budu srećni: umetničke galerije i umetnička dela sama po sebi se ne mogu vrednovati egzaktno kao, recimo, polovni automobili, već samo preko subjektivnih ocena, zbog čega je sve to idealno za pranje nelegalnog novca.
U centru toga će se naći sumnjivi vlasnik delikatesne jevrejske pekare Gordon (Jackson) koji možda nije Jevrejin, ali zna da napravi dobro pecivo i ume s novcem. Njegov biznis je ionako više front za razne sumnjive operacije, a za produkciju umetničkih dela će angažovati plaćenog ubicu Reggieja (Manganiello) koji će postati misteriozni slikar Bagman, što nije tek nevina šala budući da svoje žrtve on „rešava“ upravo najlon-kesom. „Kesadžija“ će, očekivano, postati senzacija, posao će cvetati za sve, od umetničkih krugova do ruske mafije, koji će se skupa naći kao mete operacije, ali šta će se zapravo dogoditi kada naša vrla galeristkinja otkrije ko je zapravo njena „zlatna koka“?
Upravo na tom pitanju The Kill Room pada. Likovi ostaju nerazrađeni, pa ceo film dobacuje tek do nivoa razbibrige koja nije opterećena s previše smisla, pa ne uspeva da artikuliše satiru dalje od sprdačkog klišea koji po pravilu dolazi od onih koji umetnost ne poznaju: konstatacije da bi totalni amater (štaviše, diletant, duduk ili dete) nešto bolje „nacrtao“ od svih tih vajnih akademskih slikara. Prave, argumentovane satire, dakle, nema, baš kao što nema ni neke sugerisane drame, pa čak ni efikasnog „capera“ ili krimi-komedije jer ni scenarista, ni režiserka ne uspevaju da film negde „usidre“. Tako na kraju imamo seriju vinjeta upakovanih u linearni zaplet koji služi kao kostur na koji se kače bolje ili lošije fore.
Istini za volju, nađe se tu ponešto zbog čega film nije sasvim nevredan gledanja, od zamalo-citata uzornog filma (Patricino drogiranje), preko ponekog dijaloga u „tarantinovskom“ ključu (recimo kad Gordon otkrije da diler ima „šemu“ sa strane koja uključuje skupljanje i prodavanje korišćenih ženskih gaćica fetišarima), pa čak i pogođenog Jacksonovog mahnitanja koje samo on zna da izvede na svoj potpisni način. Ima tu i manje očekivanih, a zapravo još uspelijih štoseva, recimo da Uma Thurman i Maya Hawke, majka i kći inače, uspevaju da rekreiraju sličnu „porodičnu“ dinamiku kao galeristkinja i njena ne baš perspektivna „kućna“ slikarka. Zapravo, koliko su likovi grubo skicirani, gluma je generalno još i dobra, na nivou malo iznad toga da se samo naplati honorar, ali to ipak ne može podići film. Na kraju, The Kill Room dobacuje tek do razbibrige da se „ubije“ sat i po vremena, premda je bilo mogućnosti i za više od toga.