kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Australija je mesto gde vas svašta može ubiti: otrovni pauci i zmije, izbezumljeni kenguri i gladni divlji psi, ali i – ljudi. Australija takođe ima divne plaže i fantastičnu prirodu različitu od svega ostalog na svetu, država izdaje specifične turističko-radne vize na po godinu dana, a kada se doda i činjenica da je službeni jezik engleski, postaje nam jasnije zašto turisti tamo hrpimice dolaze i zašto se relativno dugo zadržavaju.
Na tom putu su i Hana i Liv, dve američke turistkinje koje za sebe govore da su Kanađanke, jer „svi vole Kanađane“. Kada Liv (Džesika Henvik) sazna da joj je ponestalo para, Hana (Džulija Garner) se doseti rešenja da se njih dve na mesec dana preko agencije zaposle kao konobarice ne bi li popunile budžet i nastavile sa svojim odmorom. Štos je, međutim, u tome da one posao neće naći u nekom opuštenom koktel-baru na plaži, već u propalom bircuzu u rudarskoj naseobini negde usred pustinje gde će pritom morati i da žive.
Gazda Bili (Hjugo Viving sakriven pod gustom bradom) je pijanac koji je više zainteresovan da se nalije i vređa svoje zaposlenice koje se, čini se, smenjuju kao na traci, ali devojke na svojoj strani makar imaju Kerol (Ursula Jovič), kuvaricu i gazdinu nekadašnju ljubavnicu koja vodi računa da se Bili ne napije baš do smrti i da one budu plaćene i zaštićene od (preteranog) maltretiranja mušterija.
Mušterije su, pak, posebna priča. Svi su grubi i glasni, a dolaze u ogromnim količinama, prevelikim da bi se devojke same mogle odbraniti od njih. Doli je svojom pojavom i nastupom posebno jeziv lik. Tit naizgled ostale opominje da se ponašaju pristojno, ali u njegovoj pojavi ima nečeg pretećeg. Meti je elokventniji od ostatka ekipe i ume da se kontroliše ili makar da se izvini za loše zezanje, ali njegov romantični interes se može protumačiti kao posesivnost. Čak i jedina žena u ekipi gostiju lokala, Glenda, s devojkama najčešće komunicira kroz vrlo seksualizovane uvrede.
Koliko će vremena proći dok neki ili svi od njih ne naprave nešto sasvim u skladu sa svojim karakterom, a što će ionako neugodnu situaciju učiniti otvoreno pretećom? I šta Hana i Liv mogu i smeju tim povodom da urade, posebno imajući u vidu da njih dve nisu nekakav uigran tandem, već da su i kod njih prisutne itekakve razlike u karakteru, pa samim tim i u pristupu izazovima?
Ideju za svoj drugi igrani film The Royal Hotel (naslov filma je ujedno i naziv birtije u kojoj se većina njegove radnje odigrava) australijsko-američka režiserka Kiti Grin je dobila dok je, tada još kao polu-poznata autorica dokumentarnih filmova, žirirala na jednom dokumentarnom festivalu. Tamo se takmičio film Hotel Coolgardie (2016) na temu jedne birtije u nedođiji Australije u kojoj se odvijao sudar kultura između finih turistkinja koje su tamo radile i divljih i nepristojnih lokalaca koji su tamo dolazili na pojilo. U međuvremenu, Kiti Grin je režirala svoj igrani prvenac The Assistant (2019), takođe s Džulijom Garner (iz serije Ozarks) u glavnoj ulozi, a koji se na inventivan način bavio „slučajem Vajnstin“ iz periferne perspektive mlade, tek pridošle sekretarice kao neposredne svedokinje i tako postao definitivni film na temu #metoo pokreta.
Kao i The Assistant, i The Royal Hotel je svojevrsni horor-triler na temu realne ženske egzistencije u svetu u kojem i dalje predominantno vladaju muškarci. Glavna pitanja tu su kako se ponašati i kako reagovati, odnosno kako šta tumačiti. Šta je neumesno zezanje, a šta predstavlja stvarnu pretnju? Od koga pretnja dolazi, na koji način će se operacionalizovati i prema kome će biti usmerena? S takvim situacijama se žene suočavaju ne samo po birtijama „u muškom društvu“, već i na radnim i na javnim mestima, ponekad čak i u svojim domovima.
Opet, za razliku od The Assistant koji se zbog pametne postavke i do detalja promišljene režije fokusirane na perspektivu glavne junakinje približio granici remek-dela, The Royal Hotel je tek dobar film. Ništa mu kapitalno ne nedostaje, osim možda malo detaljnije razrade dva centralna ženska lika, solidno je uslikan i montiran, spakovan na ugodnih 90-ak minuta, a gluma je izvrsna delom zbog sinergije, a delom i zbog vođenja. Pa opet, nekako je običniji i u suštini smo nešto slično već imali prilike da vidimo, doduše iz nešto drugačije, ali u suštini ne toliko drugačije perspektive. Wake in Fright ipak sa sobom nosi prilično veliku hipoteku da bi ga se moglo samo tako „preraditi“ u feministički film.