kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Osim što je najstariji festival dokumentarnog filma na svetu, DOK Lajpcig je i takmičarski festival animiranog filma, ali ne onakvog kakav nam obično “sleće” na repertoar ili na “striming” servise. U pitanju su uglavnom nekomercijalni, artistički i fedtivalski, neretko čak eksperimentalni animirani filmovi, ali smo zato odabrali jedan koji od celog programa možda i ponajbolje komunicira s publikom.
Znamo za taj kliše: metalci samo izgledaju zlo, besno i agresivno, ali su zapravo najnežnije dušice koje možete zamisliti. Klišei kao takvi nisu uvek tačni, ali makar ponekad jesu i zato se i održavaju u opticaju. Ovaj pomenuti stoji u središtu animiranog filma Tender Metalheads Hoana Tomasa Monforta i Karlosa Pereza Rečea smeštenog u okruženje Barselone tokom jedne od najboljih “metalskih” godina, 1991.
U školi u radničkom, sirotinjskom kvartu grada koji se uveliko priprema za Olimpijadu, upoznaju se Huanho i Mikel koji obojica nose etiketu otpadnika. Huanho boluje od astme i sklon je paničnim napadima, a hevi metal muzika mu pomaže da se barem na trenutak oseća bolje, možda čak kao junak. Mikel u trenutku njihovog upoznavanja možda deluje kao krupan i snažan momak, ali zapravo nije ni čuo za metal, nego sluša Fila Kolinsa s očevih ploča. Obojica imaju svojih problema: Huanhovi roditelji guraju nos u njegove stvari i pokušavaju da ga kontrolišu, dok je Mikelu otac u zatvoru, majka u alkoholom natopljenoj potrazi za novim čovekom, pa je na njemu da se brine o mlađim sestrama.
Oni će početi da se druže kada se Mikel “navuče” na Iron Maiden, pa će osnovati bend. U priču ulazi i devojka, drugarica iz razreda i profesorova kćerka, njen dečko – arogantni panker koji postaje još arogantniji reper, sam gospodin profesor željan da makar nekoga nadahne na nešto, njegov konzervativni kolega sklon vređanju i maltretiranju učenika, te naravno neizbežne školske siledžije. Pominju se Iron Maiden, Anthrax, Metallica (da li su se stvarno prodali s Black Albumom?), koncert Sepulture, ali i fanzinaška scena, Pixies, Sonic Youth, The Jesus and Mary Chain (jer ne mogu baš svi, čak ni devojke koje nam se sviđaju, da slušaju metal), ali tu se zapravo najviše radi o odrastanju, drugarstvu i važnim stvarima o tome šta znači biti dobar čovek i kako se to postaje, a koje svi naučimo, na lakši ili na teži način, s hevi metalom ili bez njega.
Sve to izvedeno je kroz jednostavnu, nekako minimalističku animaciju u kojoj većina likova nema ni sve crte lica, a oni potpuno nebitni za radnju nemaju nijednu, dok su pozadine najčešće ostavljene neofarbane, u beloj boji. Uz to, muzika o kojoj se govori se čuje u jednom neočekivanom obliku, u obradama ne baš savršeno vernim originalu, te sa tekstom prepevsnim na katalonski jezik. U svemu tome, ovaj “art-crtać” deluje beskrajno simpatično, potpuno iskreno I nežno poput svojih naslovnih junaka. Zato će kao takav mnoge u publici vratiti u mladost, bilo da su tokom nje slušali metal ili da nisu.