kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Jedno je sigurno istina: mi na Balkanu proizvodimo višak istorije, često toliki da se neki od dragocenih detalja iste gube u inflaciji. Primera radi, koliko se sećamo da smo i mi pre nekih 80-ak godine bili izbeglice, baš na mestima odakle nam danas dolaze neki drugi nesrećni ljudi koji se bore za goli život, dakle u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Pamtimo li možda mesto koje se zove El Šat i koje se nalazi na Sinajskom Poluostrvu u Egiptu, gde su neki naše bake i dedovi, uglavnom iz Dalmacije, sa obale i sa ostrva, ali i iz drugih krajeva Jugoslavije i iz drugih zemalja, proveli dve godine svoga detinjstva?
Priča o El Šatu je svakako lokalno, u Dalmaciji, deo neke kolektivne memorije, dok je drugde, uprkos nekim objavljivanim feljtonima ili televizijskim edukativnim dokumentarcima, uglavnom tek fusnota. Sada pred sobom imamo i dugometražni dokumentarni film na tu temu pod nazivom El Shatt – Nacrt za utopiju čiji je autor Ivan Ramljak, autor inače zapaženih dokumentaraca kao što su kratkometražni Kino Otok, srednjemetražni Dom boraca i dugometražni O jednoj mladosti. Nakon nacionalne premijere na Festivalu Mediteranskog Filma u Splitu u junu ove godine i uspešne bioskopske turneje širom Hrvatske tokom leta i jeseni, dokumentarac je internacionalnu premijeru doživeo na najstarijem specijalizovanom dokumentarnom festivalu u nemačkom gradu Lajpcigu, i to u glavnom takmičarskom programu.
Sama istorijska priča bi išla otprilike ovako: nakon pada Italije, bila je očekivana nemačka ofanziva prema jadranskoj obali, pa je partizanska komanda izdala naređenje za evakuaciju civilnog stanovništva, pre svega žena, dece, staraca i muškaraca koji nisu bili sposobni za borbu prema Visu koji je u to doba bio pod savezničkom kontrolom i gde se nalazio partizanski glavni štab. U jednom trenutku se na ostrvu našlo preko 50.000 ljudi (u poređenju s predratnom populacijom od 10.000), pa je došlo do oskudevanja u hrani, pijaćoj vodi i drugim osnovnim potrepštinama. U dogovoru sa Saveznicima, civili su prvo prebačeni na jug Italije, a potom u Egipat, italijanskim i britanskim brodovima. Tamo, u kampu (odnosno u klasteru od tri jugoslovenska kampa međusobno udaljenih po 10-ak kilometara jedan od drugog), civili su se borili za preživljavanje u teškim klimatskim uslovima, te protiv bolesti, usput pokušavajući da izgrade i održavaju nekakav prosvetni, kulturni, pa čak i verski život, dok su partijski aktivisti i političari u nastajanju “vežbali” svoju utopiju koja će nastupiti jednom kada se rat završi, kada partizani pobede i kada se uspostavi komunistička država Jugoslavija. Od podsetnika na to vreme, ostala su sećanja preživelih, sada možda već distorzirana i izbledela, te neka imena puna revolucionarnog zanosa koja su izbeglice davale tamo rođenoj deci, a koja danas zvuče anahrono, rogobatno i smešno. Istini za volju, nisu svi koji su se našli u izbegličkim kampovima u El Šatu bili Jugosloveni (bilo je tu izbeglica iz raznih drugih evropskih zemalja), niti su svi Jugosloveni tamo podržavali partizane i njihovu Revoluciju, pa se nisu niti svi koji su preživeli vratili u domovinu, ali to bi bila jedna druga, duga i komplikovana priča.
Samog Ramljaka to, međutim, manje zanima, iako to ipak nalazi za shodno da to pomene, makar kao neku vrstu fusnote i time opravda prvi deo naslova. On je, pak, više fokusiran na onaj drugi, na nacrt za utopiju, odnosno na iskren revolucionarni zanos kakvog ga se sećaju njegovi sagovornici, tada deca, a sada stari ljudi. U tom smislu, on im potpuno i bez zadrške veruje, pa ih pušta da dele svoja sećanja kako na ono lepo (recimo na prvo kušanje čokolade u životu), tako i na one manje lepe stvari. Intervjue s njima upotpunjuje arhivskim video-materijalom, retko viđenim i vrlo kvalitetnim, kao i fotografijama iz privatnih arhiva. Vladimir Živković na poziciji dizajnera zvuka čini skoro pa čuda kako bi filmu dodao još jednu dimenziju, Boris Poljak kao direktor fotografije perfektno dosnimava novi materijal, a Jelena Maksimović sve to montira u svom potpisanom meditativnom stilu.
U svemu tome Ramljak čini i dve, reklo bi se, greške, jednu sitniju i jednu krupniju. Opservacijski okvir smešten na memorijalno groblje kojim dominira skulptura Naše Gospe od bola svakako nije bio nužan, ali je efektno izveden, pa ne smeta kao podsetnik da smo zaboravili jedan deo naše istorije. S druge strane, pak, igrane intervencije u kojima glumci obučeni u partizanske uniforme čitaju vesti iz sveta, iako imaju dramaturšku funkciju da podele zbivanje na tri čina, suviše stilski odstupaju od ostatka materijala.
Na kraju, El Shatt – Nacrt za utopiju je izuzetno pošten i zapravo dobar dokumentarac, ali je takođe malo ispod nivoa Ramljakovih recentnih uradaka. Moglo bi se reći da je autor nekako sam kriv za to: postavio je letvicu previsoko, kako drugima, tako i sebi.