2013.
režija: Felix Herngren
scenario: Felix Herngren, Hans Ingemansson (po romanu Jonasa Jonassona)
uloge: Robert Gustafsson, Iwar Wiklander, David Wiberg, Mia Skaringer, Jens Hulten, Alan Ford
Naslov filma ne laže niti malo. Ovo je film o stogodišnjaku koji je izašao kroz prozor i nestao. To nas može navesti na trag ozbiljne drame o opasnostima staračke demencije, a može biti okidač za gorko-slatku, ponekad satiričnu, ali uglavnom ljudsku priču o osebujnom starijem gospodinu na tragu Nebraske, Harry and Tonto ili Straight Story. Može biti i komedija o zgodama i nezgodama starca i ljudi koje usput sreće. A može skrenuti prema nečemu mračnijem, crnohumornom, akcionom i kriminalističkom.
Ovaj film (naslov neću ponavljati iz očitih razloga) ima po malo od svega navedenog. Imamo starca Allana (Gustafsson) koji je malko izgubljen, ipak je stogodišnjak, ali ne može se reći da je baš dementan. On je jednog dana, na svoj jubilarni stoti rođendan, rešio da pobegne iz staračkog doma i nije mu naročito bitno kuda. Sitniš u džepu mu je dovoljan samo za kartu do obližnjeg opustelog sela, a spletom okolnosti će se u njegovom posedu naći i kofer sa ogromnom količinom novca, verovatno opljačkanog. To će ga uvaliti u nevolje, tražiće ga banda pljačkaša predvođena Gaddanom (Jens Hulten) koja kofer treba isporučiti britanskom gangsteru Pimu (Ford), a tražiće ga i šašavi, nesposobni i nemotivisani policijski inspektor. Allan će na svom putu okupiti družinu ljudi koji nisu ništa manje čudni nego on. Prvi se priključuje pijani pustinjak Julius (Wiklander) koji ne može odoleti besplatnom novca. Zatim i večiti student svih mogućih fakulteta Benny (Wiberg), čovek sa mnogo talenata, ali nijednim potpuno razvijenim, a na kraju i “no-bullshit” idealistična devojka Gunilla (Skaringer) koja dobro zna šta hoće, ali je prati loša sreća sa muškarcima. U priči se pojavljuje i jedan slon, i to nije najčudniji detalj u filmu.
Paralelno sa tom avanturom odvija se i jedna druga. To je priča o Allanovom dugom i nadasve čudnom životu punom slučajnih susreta i avantura. Allan je oduvek bio haotičan i samoživ, možda i zbog toga što je rano ostao bez roditelja. Njegov otac je bio neuspešni revolucionar pre svog vremena i zbog toga je streljan. Majka mu je umrla nedugo za tim. Još od detinjstva Allan je razvio nezdravu opsesiju sa eksplozijama i to će mu obeležiti život. Prvo će ga odvesti u ludnicu gde će se susresti sa rasnim biologom, zatim na posao u fabrici municije, pa u Španski građanski rat, pa u Ameriku, pa u Rusiju, pa u gulag, pa u svet špijunaže... Allana politika nikad nije zanimala, ali je svejedno uspeo da upozna genrala Franca, Roberta Oppenheimera, Harrija Trumana, Staljina, Einsteinovog brata blizanca, Reagana, Gorbačova i koga sve ne. Allana su u životu zanimale samo dve stvari: eksplozije i dobra kapljica.
Prva i očita asocijacija je Forrest Gump i u pravu ste. Ni izvorni roman, a ni film ne kriju svoj uzor. Mala razlika je u zamahu i u nameri. Forrest Gump je mnogo ambiciozniji film, a komični momenti su izmešani sa vrlo ozbiljnim podtekstom i neuralgičnim tačkama američkog društva druge polovine XX veka. U ovom švedskom filmu toga nema, uglavnom je sve u komičnom tonu, ponekad kroz furioznu akciju i avanturu, ponekad kroz laganu satiru. Kontekst je prisutan, ali i on je ironičan, zezalački i neozbiljan, a sve slavne ličnosti koje se u filmu pojavljuju su karikirane. Ovo je film koji savršeno korespondira sa jugoslovenskim poimanjem humora, od montypythonovskog apsurda do Alana Forda (ime glumca je slučajno, ali je iz naše perspektive jedna čudna podudarnost), a prikaz istorije u filmu nije ništa ozbiljniji od priča Broja 1.
Robert Gustafsson je apsolutno savršen kao osebujni starčić koji se spletom čudnih okolnosti uvek nalazio u prvom redu istorijskih događaja i kao poprilično aktivni stogodišnjak kojem nije mesto u staračkom domu. Posebno je interesantna činjenica da glumac ima 50-ak godina i da je u potpunosti “skinuo” držanje, mimiku i gestikulaciju starca, ali i da mu je maska savršena. To ovaj film dovodi u vezu sa još jednim američkim kolažnim filmom, Pennovim Little Big Man (1970) i njegovim ironičnim komentarom na western mitologiju. Po stepenu transformacije, Gustafsson ne zaostaje za Dustinom Hoffmannom.
Ostali glumci ga pristojno prate i kreiraju skup veoma koloritnih, iako ne naročito uverljivih likova. Niko tu ne istupa, zna se ipak ko je zvezda filma. Reditelj Felix Herngren i sam ima glumačkog iskustva, pa mu rad sa glumcima ne predstavlja problem. Ono što je ugodno iznenađenje u celoj ovoj priči je to da se Herngrenu nigde ne ocrtava televizijsko “poreklo”, film je detaljno produciran, dinamičan i napet. Televizijski štih je dosta često boljka skandinavske kinematografije, ali Herngren i producenti ovde stvaraju apsolutni bioskopski ugođaj.
Zbog toga mu je i bioskopska turneja bila više nego uspešna. Premijera je bila zakazana za prošli Božić, a film je već u Skandinaviji isplatio svoj budžet. Usledili su festivali i bioskopska distribucija svugde po svetu i hitro uspinjanje na prvo mesto liste najuspešnijih švedskih hitova, na kojem se do sada nalazio prvi film iz Millenium trilogije. Za očekivati je da, veseo kakav jeste, film završi u brojkama od nekoliko stotina miliona dolara zarade, što je uspelo samo retkim filmovima van engleskog govornog područja, kao npr. Intouchables (2011). Ništa manje i nije bilo očekivano ako se uzme u obzir da je i izvorni roman bio bestseller.
Ovo je jedan zabavan i univerzalno simpatičan film koji mogu preporučiti apsolutno svima. Dopadljiv je, provokativan taman koliko treba, ali istovremeno lagan i neopterećujući. Ako želite komediju koja će vam popraviti raspoloženje, ova avanturica je pravi izbor za vas.