kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Roditelji ponekad imaju megalomanske ambicije kada daju imena svojoj deci, ali ih život itekako zna demantovati. Uzmimo za primer jednu mladu damu, Rijaliti Viner, čije bi se ime moglo prevesti kao „Pobednica Stvarnosti“. U stvarnosti, pak, ona nije pobedila, iako je jedno vreme bila na putu da to učini (šta god ta pobeda podrazumevala), već je završila u zatvoru osuđena na rekordnu kaznu od preko pet godina za svoj prestup.
Rijaliti Viner je bila pilotkinja u američkom ratnom vazduhoplovstvu, a kasnije obaveštajka s pristupom vrlo tajnim dokumentima, lingvistkinja i prevoditeljka s paštunskog, farsi i dari jezika, što se ispostavilo kao vrlo korisna veština za Nacionalnu Sigurnosnu Agenciju (NSA), gde je Rijaliti radila kao „ugovorac“. Iako joj je primarni zadatak na poslu bio praćenje aktivnosti u Iranu, koristila je svoj pristup tajnim dokumentima da dođe do dokumenta koji potvrđuje uspešne ruske hakerske napade na američke biračke spiskove uoči predsedničkih izbora 2016. godine, iako ne i direktni uticaj na birački proces i Trampovu pobedu, te da taj dokument pošalje portalu Intercept za objavu. Zbog toga je uhapšena od strane FBI-ja, osuđena na zatvorsku kaznu i konačno puštena ranije zbog dobrog vladanja 2021. godine. Sve to, a uz to još i takmičenje visokog nivoa u krosfitu, status instruktora joge i aktivizam na pomaganju kako ljudima, tako i životinjama, Rijaliti Viner je postigla pre navršene 30. godine života.
Dramska spisateljica i pozorišna režiserka Tina Sater je priču o Rijalitinom hapšenju pretočila u svoju prvo of-Brodvej, a onda i brodvejsku predstavu Is This a Room koja je požnjela određene uspehe. Ceo tekst predstave činio je verbatim transkript tog događaja koji su agenti tonski snimili u celini. Sada je Tina Sater, inače bez ikakvog prethodnog iskustva s filmom kao medijem, svoju dramu i predstavu prvo pretočila u filmski scenario (uz pomoć Džejmsa Pola Dalasa), a onda i u formalno hrabar i inovativan film u produkciji i distribuciji HBO-a i to baš u trenutku kada je Donald Tramp ponovo u centru interesa javnosti, što zbog svoje nove predsedničke kampanje, što zbog federalne optužnice koja je protiv njega konačno podignuta.
Za početak, film Reality se ne razlikuje puno od predstave. Lokacije su ograničene praktično na tri, travnjak ispred Realitine kuće u gradu Augusta u saveznoj državi Džordžija, jednu praznu, nenameštenu i zbog toga solidno jezivu sobu u samoj kući i Realitinu kancelariju na poslu, sto u njoj, kompjuter na njemu i televizor s kojeg trešti Fox News iznad njega. Poslednju lokaciju vidimo samo u uvodnoj sceni koja je isprekidana tekstualnim karticama koje objašnjavaju kontekst, te u nekolici „flešbekova“ koji ostaju kratki.
Dijalog je takođe (skoro) kompletno preuzet iz stenogramske beleške načinjene po snimku, sa sve „didaskalijama“ zastajkivanja i zamuckivanja. Da bismo bili svesni te činjenice, autorica će nas na to podsetiti bilo puštanjem originalnog zvučnog zapisa (uz grafički prikaz istog), bilo prikazivanjem otkucanog i odštampanog zapisnika, od spiska „lica“ na njemu nadalje. Cenzurisani delovi u snimku i zapisniku ostaju cenzurisani i u filmu na način koji je posebna priča o kojoj će biti reči kasnije.
Struktura filma bi se najbolje opisala kao dvočinka, s nekoliko iskliznuća i digresija u oba čina. Jednog letnjeg popodneva, Rijaliti (Sidni Svini) se svojim terencem vraća iz kupovine, ali je pred njenom kućom sačekuju dvojica federalnih agenata u civilu. Stariji, Gerik (Džoš Hamilton) deluje nekako hinjeno prijateljski i zbunjeno, dok mlađi Tejlor (Marsant Dejvis) deluje distancirano i spremno na reakciju. Oni su tu, kažu, došli samo nešto da razjasne, imaju nalog za pretres kuće, automobila, komunikacijskih uređaja i same Rijaliti, ona ima pravo na tišinu i advokata, ali bi to značilo da ima nešto da krije, pa je njihov „prijateljski“ savet da bi bilo bolje da sarađuje s njima, što ona i čini.
Prvo pitanje je, logično, je li naoružana, što ona jeste, i to „do zuba“, s jednom automatskom puškom, jednom sačmaricom i pištoljem. Drugo pitanje je ima li ljubimce, i ima psa i mačku koji se boje ljudskog, naročito muškog prisustva, pa je njena prva (i jedina) želja da ih zbrine da joj ne pobegnu dok traje saslušanje i pretres. Treće pitanje je da li živi sama, i odgovor je potvrdan.
Na sva ova pitanja agenti i njihova pratnja koja će kasnije doći već znaju odgovore jer nisu tu slučajno i očito znaju svoj posao, dok se cela priča o mogućem nesporazumu od samog početka čini iskreno, jer Rijaliti se zaista ne uklapa u profil nekog Snoudena ili drugog profesionalnog špijuna spremnog da prebegne, a ni njen „zločin“ ipak nije takvog kalibra. I ona zna zašto su došli, mada se trudi da to sakrije, skrećući priču prema možda nekom propustu na poslu koji i tako i tako nije napravila, odnosno jeste jednom, ali davno, ali opomenuta je pa više takve stvari ne radi.
Tu onda kreće partija nadmudrivanja koja će se intenzivirati jednom kada konačno uđu u kuću i u sobu, a na kraju će ju gospođica Viner izgubiti, nahpre priznajući svoje blesave prakse i propustiće na poslu malo po malo, a onda se konačno otvarajući i priznajući sve, od svog čina do iskrene motivacije za njega. Ispostavlja se, očekivano, da su sitne kurtoazije, priče o krosfitu, jogi, ljubimcima i oružju, pa i one banalnije, o vremenu i namirnicama koje će se pokvariti bile samo taktika odugovlačenja s njene, a, uz pohvale njenim lingvističkim sposobnostima s njihove, samo taktika odobrovoljavanja i „hladnog kuvanja“.
Ključna reč tako, naročito u drugoj polovini filma, postaje „distorzija“, kako kao tema (jer tako imamo jedan naizgled savršeno ustrojeni mali, unutrašnji svet koji se krivi i ruši), tako i kao izražajno sredstvo, alat kojim se ta distorzija realnosti (eto tu još jedne igre rečima) predstavlja gledaocima. Naime, kada dođe do cenzurisanog dela, tako dobijamo utisak kao da se Rijaliti iz priče isključuje i ostaje u sobi ispražnjenoj od ljudi i zvuka, odnosno artikulisanih zvukova govora, okružena šumom. U jednoj sceni čak i vidimo njen utisak iz glave koji ne mora biti realan, ali zato nije ništa manje istinit: ona je, naime, sama žena, naoko krhka, okružena gomilom muškaraca koji njome mogu manipulirati i na to su spremni na različite načine.
Detaljnost psihološke slike Rijaliti, agenata koji samo obavljaju svoj posao i verovatno su iskreni u svojim namerama i cele te situacije jednostavno je fascinantna i plod je jedinstvene egzekucije, kako po komponentama, tako i u celini. Glumački, film je perfektan, a većina tereta pada na pleća Sidni Svini koja inače nije navikla na ovakve uloge lišene glamura. Ovde, pak, njena prirodna lepota dolazi do izražaja, kao i prirodnost u glumi osobe koja, do jedne značajne tačke u filmu, očito nešto glumi i sakriva, tako da se tu ne radi o naivnosti, koliko o iskrenosti u želji da se nešto promeni i tako doprinese kraju jednoj šaradi. Sve pohvale takođe zaslužuju snimatelj Pol Ji koji čini čuda s ograničenim i često ogoljenim lokacijama, montažerski dvojac Ron Dulin i Dženifer Vekijarelo koji teskobu filma čine koncentrovanom i kompaktnom u trajanju od nevelikih 82 minuta, kao i kompozitor Nejtan Mikaj čini elektronski dron u, čini se, stalnom krešendu savršeno odgovara filmu.
Upravo nedostatak formalnog filmskog obrazovanja i iskustva autorice Tine Sater ovde je ključan za razumevanje njenih stilskih i autorskih izbora. Njena hrabrost ovde ne poznaje inhibicije, što za rezultat ima doku-fikciju i doku-dramu koji čak ni ne dodiraju nijednu utabanu stazu žanrovskih hibrida, već kreiraju nešto sasvim svoje, i tako bivaju u sjajnoj korespodenciji i kontradikciji sa svetom u kojem se već ustalila praksa osporavanja istine. Sa druge strane, ta radikalna hrabrost dovodi i do nekih prilično nepotrebnih grešaka, odnosno nepoštovanja dobrih dramaturških praksi, na primer u insistiranju na ponavljanju audio-snimaka i printa izveštaja u čemu kao da gledalac ne dobija dovoljno poštovanja vlastitog intelekta.
Ali, i pored toga, Reality je jedan od ranih kandidata za film godine. Malo li je za jednu adaptaciju predstave i jedan bazično TV film?