kritika objavljena na XXZ
2022
Režija:
Abel Ferrara
Scenario:
Maurizio Braucci, Abel Ferrara
Uloge:
Shia LaBeouf, Cristina Chiriac, Asia Argento, Marco Leonardi, Salvatore Ruocco,
Vicenzo Crea, Luca Lionello, Brando Pacitto, Federico Majorana, Staella
Mastrantonio
Padre
Pio bio je italijanski sveštenik iz XX veka, posvećeni duhovnik, kapucinski
fratar, stigmat, navodni čudotvorac, konezrvativni teolog i, iz svoje
perspektive, čest komentator društvenih zbivanja. Nekoliko decenija nakon svoje
smrti, bio je proglašen prvo blaženikom, pa onda i svecem. Religijske teme
svakako nisu strane američkom reditelju Abelu Ferrari, poslednjih desetak
godina stalno nastanjenom u Italiji, pa nekako deluje i logično da baš on snimi
biografski film o jednom od retkih zvaničnih svetaca novijeg datuma, posebno
ako će ga dovesti u zanimljive istorijske kontekste u kojima je dotični na
obitavao za vreme svog zemaljskog života.
Štos
je, međutim, što je Padre Pio sve samo ne klasičan biografski film, već više
funkcioniše kao filozofska rasprava ili možda pre meditacija o katolicizmu i
socijalizmu, njihovim međusobnim preklapanjima i oštrim razlikama, kako u
propovedanju, tako i u praksi. Ideja je svakako ambiciozna (Ferrari ni ti
atipični, suženi biografski filmovi nisu strani, pa tako imamo, na primer,
uradak Pasolini), ali moramo se zapitati koliko je zapravo izvediva imajući na
umu da Ferrara svakako nije na svom kreativnom vrhuncu, što pokušava
nadoknaditi hiperaktivnošću, snimajući po jedan najčešće niskobudžetni film
godišnje.
Radnja
je smeštena u epilog Prvog svetskog rata kada se Italija morala suočiti i sa
bremenom pobednika i sa traumama onih koji su preživeli klanicu na Krasu. Oba
se ogledaju i na prvim demokratskim izborima s opštim pravom glasa, a, kako to
obično biva, događaje tog tipa različite klase i društveni krugovi koriste da
bi ostvarile svoje interese, konzervativci i posednici da bi sačuvali „status
quo“, a socijalisti da bi pokušali da izgrade novo, pravednije uređeno društvo.
I jedni i drugi se zapravo najviše bore za glasove brojne sirotinje,
proleterijata i nadničara koji se tako nalaze u procepu. Socijalisti apeluju na
njihov razum, konzervativci, pak na dužnost i iracionalni strah.
Gde
je u svemu tome Pio, inače kasnije prominentna politička ličnost koja se
okretala od simpatija prema Mussoliniju do otvorenog suprotstavljanja istom? On
je u svom samostanu gde se bori sa svojim, a ponekad i sa tuđim demonima. Sa
svojim jer se izvukao od vojne službe, a sa tuđim na ispovedima. U politiku se
zapravo ne meša, iako slutimo da simpatiše socijaliste i kao karitativac i kao
čovek skromnih, seljačkih korena. A tako blizu, a tako daleko od njegovih očiju
dešavaju se prebijanja nepodobnih, mešanje u izborni proces i prekrajanje volje
glasača.
Kada
bi Ferrara i ko-scenarista mu Maurizio Braucci te dve teme i te dve priče
supstancijalnije povezali, možda bi rezultat toga bio i dobar film, ali oni
zapravo jedva i da se trude da maskiraju džumbus i salatu od „nedokuvanih“
ideja, filozofskih, a još više izvedbenih. Tako kao simulaciju vezivnog tkiva
imamo Piove unutrašnje monologe i dijaloge s utvarama koje ga proganjaju, dok
nam ostaje nejasno, na primer, zašto uglavnom italijanska glumačka postava igra
što na lošem, što na „nahovanom“ engleskom i zašto su dvema ženama, autorovoj
supruzi i Asiji Argento, dodeljene muške kameo-uloge van glavnog toka radnje,
ako radnja uopšte i ima neki jasan tok. A možda sve to ima smisla tek na nekom
meta-nivou, kao i dubiozni izbor glavnog glumca, antipatičnog i problematičnog
LaBeoufa za ulogu harizmatičnog sveštenika.
Istina
je da Ferrara nije iskomunicirao ono što je želeo, a da možda ni sam nije bio
siguran šta bi želeo da iskomunicira. Pritom, zahvaljujući poigravanju s
osvetljenjem i kompozicijom kadra u nekim scenama, kao i eklektičnom upotrebom
raznorodne muzike koja više slika raspoloženje nego vreme i mesto, Padre Pio
nije njegov najlošiji recentni film, iako je, kao i većina prethodnih,
razočaravajući. Čini se da se Ferrari smeši sudbina izopštenika koja je
zadesila Briana De Palmu, bez šansi za povratak koji je izveo Paul Schrader,
kad već nije kao Martin Scorsese uspeo da se održi u najvišoj ligi gde se
tolerišu i povremeni blagi promašaji.