kritika objavljena na XXZ
2022
Režija: Kurtis David Harder
Scenario: Kurtis David Harder, Tesh Guttikonda
Uloge: Cassandra Naud, Emily Tennant, Rory J. Saper, Sara Canning, Paul Spurrier, Justin Sams
Vremena se stalno menjaju, internet je tektonski promenio način na koji život, od onog svakodnevnog do najposebnijih posebnih trenutaka, funkcioniše i internetski „influenseri“ čiji je posao teško objasniti nekome ko ima neki „normalan“ su tu da ostanu. Možda je bilo vreme da dobijemo jedan mali jezivi triler o ljudskoj psihologiji i ljudskom ponašanju u doba Instagrama koji za početak taj virtuelni svet razume. I eto nam malog, zgodnog kanadskog filma jednostavno nazvanog Influencer čiji opis možemo sažeti na „Talented Mr Ripley“ za novo doba.
U uvodnoj montaži atraktivnih snimaka s Tajlanda na naraciju punu „self help“ opštih mesta upoznajemo Madison (Tennant). Ona je u tom nekom resortu privatno, na odmoru, ali i poslovno, jer joj posao dnevno snimanje i postavljanje videa o lepoti svog života za „smrtnike“ koji je prate i žele da budu kao ona. Sva njena priča je prenaglašeno pozitivna, ali nam je ispod nje jasno da se ona zapravo smara obavljajući posao profesionalnog turiste, a pritom ju je njen dečko Ryan (Saper) zapravo „ispalio“ i nije otišao na odmor s njom.
...Sve dok skoro savršeno slučajno ne upozna CW (Naud), devojku s belegom na licu koja će joj se naći prvo u sitnoj, pa onda i u nešto krupnijoj nevolji. CW za sebe kaže da je nomad, da ne voli da se slika, da je već dugo na Tajlandu i da poznaje neka skrovita mesta na kojima čovek zaista može pronaći mir. Ukradeni pasoš i birokratska zavrzlama odlažu Madisonin put kući, ali je zato CW tu da joj ponudi da njih dve zajedno provedu još te dve nedelje dok Madison ne dobije novi, privremeni. Put ih prvo vodi u Bankok, u divnu vilu iznad grada, pa onda i na nenaseljeno ostrvo, skriveni biser idealan za paljenje logorske vatre i pričanje horor-priča. Madison pomisli da bi to mesto bilo idealno da je CW ubije ako to želi, ali CW joj izloži još suroviji scenario: da ona jednostavno ode zorom, a da Madison pusti da umre od gladi i od žeđi.
Tako i bude, a dok gledamo uvodnu špicu tek negde na 26 minuta trajanja filma (od ukupno 90-ak), čeka nas i prvo pravo iznenađenje. Tekstualna kartica nam poručuje „tri nedelje kasnije“, a priča ne prati dalje Madison u njenim „survival horror“ pokušajima „robinzonskog“ preživljavanja, već CW koja je preuzela njen identitet, njene pratioce i njen bankovni račun, pritom tražeći novu žrtvu. Ovog puta se namerila na Jessicu (Canning), ali ona je profesionalna putnica „life coach“ sorte i nije naivna kao Madison. Pritom će nenajavljeno pojavljivanje Ryana koji nije tek tako prihvadito „pedalu“ preko Skype-razgovora otvoriti druge rupe u planu koji je CW skovala...
Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge. Dozvolite mi na ovom mestu jednu digresiju: čak ni jako uspešni, apsolutno pošteni i unikatni „influenseri“ poput pokojnog Mirka Rašića koji se nikada nije pretvarao da radi išta drugo osim automehanike, testiranja i sklepanja automobila nisu u tom virtuelnom svetu mogli da nađu pravu i istinsku sreću i smisao postojanja. Podignimo to na kub za one generičke koji rade sve iste stvari kao i svi drugi, „klikovi“ i komentari jednostavno nisu valuta za prijateljstvo jer valuta za prijateljstvo i iskreni ljudski kontakt zapravo ne postoji, a svet je, kako god okrenemo, pun nekih patoloških tipova, dok se „online“ narativ da oblikovati čak i vrlo jednostavnim tehnikama.
Ono što Harder, do sada meni uglavnom nepoznat autor i producent koji je, čini se, i inače sklon interesantnim konceptima i interesantnom izvrtanju istih u savremenom okruženju, na ovom mestu uspeva je da nas počasti sa dva vrlo zgodna i znalački izvedena preokreta koji su pripremljeni, a opet iznenađujući, i kojima se karte nanovo iz temelja mešaju, što je dovoljno za to da film u svoje prve dve trećine bude više nego intrigantan – da zapravo bude fantastično gledalačko iskustvo. Tome pomaže i vrlo solidna fotografija Davida Schuurmana koja se često poigrava s osvetljenjima, prirodnim i veštačkim, kao i kontrastima između filtriranog i nefiltriranog, pritom hvatajući apsolutno sve što treba od lokacija koje su prave i u svojoj suštini vrlo turističke, odnosno ušminkane za tu klijentelu. Takođe, i upotreba glavne antagonistkinje je intrigantna: ona ne odstupa od svoje sredine pune glupaka samo svojom praktičnom inteligencijom upregnutom u patološke svrhe, već i svojim izgledom koji bi se na društvenim mrežama opterećenim vizuelnim estetskim kvalitetima mogao označiti kao hendikep. Originalni scenario inače nije predviđao takav „hendikep“ glavnog lika, već je finalni adaptiran tako da uvažava i koristi fizičko svojstvo glumice.
Problem je, pak, što Harder i partner u scenariju i produkciji Tesh Guttikonda ipak nisu znali kako da završe i do kraja zamotaju ovu priču, pa su se odlučili za dva pristupa koji se međusobno isključuju: inflaciju preokreta i otkrića koji postaju sve fantastičniji, odnosno „šlampaviji“ u svojoj pripremi i izvedbi, i anglosaksonsku protestantsku moralizaciju u kojoj krivac mora biti kažnjen, pa kako god to nepripremljeno bilo. Verovatno da je postajala bojazan da se film završi cinično i patronizirajuće i verovatno da se računalo na naivniju i pravdoljubiviju publiku, ali takva konstrukcija je umalo srušila ceo do tada izuzetno pažljivo građen film. I ovako je Influencer film vredan gledanja makar zbog dosta realističnog postavljanja žanr-priče u jedan novi „svet“, uz poštovanje pravila istog, i možda će kao takav ući u antologije kao prelomni, ali zapravo ostaje nekompletan.