kritika objavljena na XXZ
To
Catch a Killer / Misanthrope
2023.
Režija:
Damián Szifron
Scenario:
Damián Szifron, Jonathan Wakeham
Uloge:
Shailene Woodley, Ben Mendelsohn, Jovan Adepo, Ralph Ineson, Richard Zeman,
Dušan Dukić, Jason Cavalier, Nick Walker, Darcy Laurie
Slučaj
je hteo da se u doba dve masovne pucnjave u Srbiji u bioskopima i skoro uporedo
na internetu pojavi relativno visokoprofilni film koji počinje s jednim takvim
događajem, da bi se posle okrenuo u smeru procedurala i psihološkog trilera o
serijskom ubici. Mi kao ljudi i inače imamo sklonost ka uviđanju znakova u čistim slučajnostima, u traženju
smisla makar u vidu obrazaca koji se ponavljaju, ali jezivost raznih
slučajnosti se krije upravo u tome što su slučajne, dok je istina dosta često
prostija, banalnija i očiglednija od onoga što očekujemo.
U
slučaju filma To Catch a Killer, određene podudarnosti se mogu naći u njegovom
tkivu (kultura oružja, neadekvatna nega po pitanju duševnih bolesti, društvo spektakla
u kojem uvek nekako budale nađu put do etra, ukrštanje stručnih predloga i
političkih odluka), ali sva istina o njegovom uvrštavanju na repertoar („baš u
ovom trenutku“) dosta je jednostavnija od toga. Ko-scenarista i reditelj filma
je, naime, Damián Szifron, regionalnoj i globalnoj publici najpoznatiji po svom
prethodnom filmu, omnibusu na temu osvete i u furioznom tempu Wild Tales (2014)
koji je dostigao status internacionalnog hita. Za novi film, Szifron je
promenio sredinu u kojoj radi (Amerika umesto Argentine), žanrovski ključ i
predominantnu tematiku, i ta tranzicija nije bila baš glatka.
Szifron
otvara film naglavačke okrenutom panoramom Baltimora, uz tonsku podlogu televizijskog
priloga kako se grad priprema da uđe u novu godinu. Kada vatromet počne u
ponoć, uporedo sam šarenim eksplozijama na nebu počinju da odjekuju pucnji iz
snajperske puške. Nepoznat neko je iz praznog, neuseljenog stana upucao i ubio
preko dvadeset ljudi. Ako vam se snajperista u Baltimoru učini blago poznatim,
biće da je to zbog epizode serije Homicide u kojoj policajci iz odeljenja za
ubistva love psihopatu snajperistu koji s njima igra igru vešala.
Kada
u stanu iz kojeg su hici došli odjekne eksplozija, naša junakinja, policajka
Eleanor Falco (Woodley) je među prvima na licu mesta i prva ima upotrebljivu
ideju: ona i jedan stariji pozornik mobilnim telefonim snimaju ljude koji beže
iz zgrade jer među njima može biti i počinilac. Osim što je dosetljiva, Eleanor
je i hrabra, pa se bez zaštitne opreme penje do stana ne bi li zajedno s
vatrogascima i federalcima pogledala mesto zločina. Taj angažman neće promaći specijalnom agentu Lammarku
(Mendelsohn) koji preuzima slučaj i Eleanor dovodi u svoj tim kao vezu između
lokalne policije i federalaca.
Lammark
prvi apeluje da se na ubicu ne gleda kao na tip, nego kao na čoveka kojeg je
neko „voleo, odgojio, obučio i kome je neko (pro)dao oružje“, a Eleanor dobija
specijalno mesto u timu zato što možda razmišlja kao on. I ona ima neodređenu
traumu u mladosti, sklonost (auto)destrukciji, zbog čega je probala svaku drogu
koja postoji, a o čemu nije lagala i zbog toga je pala na ispitu za federalnog
agenta. I Lammarku se stolica ljulja jer ga smatraju starim, potrošenim i
anahronim, čak paranoičnim i sklonim ekstremnim reakcijama dok bi gradski oci,
policijski komandanti i federalni šefovi slučaj ipak rešili brže i elegantnije,
a da narod ne paniči.
Ono
što dalje sledi je klasičan psiho-triler procedural u kojem se otkriva da ubica
zaista ima i ljudsku stranu, da je neuspeli vojnik, lutalica, vegan, bivši
robijaš i usamljenik koji živi na rubu društva koje ga je prezrlo i koje on
prezire. Sam lov na njega protiče po uhodanim principima diskretno, ali ipak „telefoniranih“
tragova od kojih će se svaki ispostaviti kao značajan za nešto, ako ne za
istragu, onda za komentar američkog društva. Srećom, stil, dizajn i izvedba
filma su do neke tačke solidni (zahvaljujući pre svega vodećem glumačkom dvojcu
i njihovoj zajedničkoj „igri“, te fotografiji Javiera Julije, gudačkoj muzici Cartera
Burwella i Szifronovoj tečnoj montaži .
To
ipak ne može da sakrije nekoliko stvari. Prva od njih je sam anahroni izbor
žanra (koji nikako da doživi reinvenciju, brojnim pokušajima uprkos) i njegovog
klišeiziranog tretmana, toliko da u svojoj osnovi film često podseća na „specijal“
serije poput Criminal Minds. Drugi je dosta slab scenario s brzopoteznom
karakterizacijom čak i najglavnijih od glavnih likova i preteranom i preterano
naivnom eksplikacijom u previše napisanim dijalozima. Taj će problem na kraju „pokopati“
i glumce, što glavne što sporedne, pa će za svakog od njih biti moguće pronaći
tip već viđen bezbroj puta na filmu i televiziji.
Treći
je što je Szifron u američke prilike upućen samo „turistički“, ako ne i čisto
teorestski, što se oslikava dvojako. Prvo i osnovno, od celog Baltimora kao
dosta posebnog mesta u Americi koje su opevali njegovi meštani Barry Levinson,
John Waters i David Simon, jedino što Szifron uzima kao relevantno je njegova fizička blizina Washingtonu. Drugo, svaka
njegova društveno-politička poenta ne dobacuje dalje od truizma, tautologije
ili opšteg mesta o Americi koju smo već bezbroj puta čuli filmovima i američkih
i „uvoznih“ autora, dakle bez neke svežine pogleda ili dubine uvida.
Szifron je grubo skicirao likove i „površno
političario“ i u Wild Tales, ali tu je imao dobar izgovor za to: u pitanju su
bile kratke filmske priče čija je razrada žrtvovana za manični tempo, a pritom
je na raspolaganju imao prvi ešalon argentinskog glumišta više nego spreman da
improvizacijom nadoknadi ono što nedostaje. Ovde to nije slučaj, budući da su
svi osim četvoro prvopotpisanih glumaca zapravo „drugoligaši“ naviknuti na
odrađivanje epizoda, dok u dugom metru i polaganom tempu takvo skiciranje
likova jednostavno ne radi kako je zamišljeno. Konačno, To Catch a Killer je
vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda
greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj
limitiranog arsenala trikova.