kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Iako ni u kojem slučaju nije remek-delo, najnoviji film južnoafričkog reditelja i miljenika pojedinih festivala Olivera Hermanusa Living privukao je dosta pažnje i dosta dugo se zadržao na festivalskom ciklusu, od premijere na prošlogodišnjem Sandensu do projekcije na ovogodišnjem Festu. Konačni rezultat te pažnje su dve „velike“ nominacije za Oskara, za glavnog glumca i adaptaciju scenarija, a ostaje nam da vidimo hoće li se one i „pozlatiti“, premda šanse nisu velike.
Osim scenariste, inače pisca-nobelovca Kazua Išigure i glavnog glumca Bila Naja, još je jedan kapitalni faktor tu u igri. Living je, naime, „rimejk“ filma Ikiru (1952) Akire Kurosava, jedne od njegovih najrealističnijih i najemotivnijih drama koja se pomalo i zaboravlja kada se spominje japanski velikan, a koja je opet adaptacija novele Smrt Ivana Iljiča Lava Nikolajeviča Tolstoja. Išigura u svom scenariju i Hermanus u svojoj vizuelizaciji su, pak, priču iz posleratnog Japana prebacili u posleratnu Englesku, insistirajući na bazičnim fundamentalnim sličnostima tih okruženja (materijalna obnova i emocionalni oporavak nakon rata, razaranja i trauma) i kultura (svojevrsni asketizam i konzervativizam), ali podvlačeći i određene razlike između njih.
Kao i u japanskom originalu, i ovde u središtu zbivanja imamo pristojnog, ali relativno hladnog birokratu, službenika gradske uprave koji, nakon dijagnoze terminalne bolesti, reši da promeni ono života što mu je ostalo. Kako dotičnom gospodinu Vilijamsu (Naj) hedonizam, bilo na moru u društvu razbarušenog vagabunde Saterlenda (Tom Burk), bilo u samom Londonu, uz ručak u finom restoranu s mladom koleginicom, gospođicom Haris (Ejmi Lu Vud), ne ide, on se odlučuje da makar zapne na poslu i ostavi nešto konkretno iza sebe. Reč je tu o parkiću koji treba da nikne na zapuštenoj parceli između zgrada, za šta agituju tri gospođe iz komšiluka koje su Vilijams i načelnici drugih gradskih službi prethodno „šetali“ u krug po kancelarijama praveći se da je to problem nekog drugog.
Perspektiva iz koje Išigura i Hermanus pripovedaju, pak, nije jedinstvena, niti je njihovo izlaganje linearno. Zapravo, Vilijams je zapravo glavni junak filma zato što je glavni junak tuđih priča i sećanja od kojih su najzastupljenija ona njegovog kolege Vejklinga (Aleks Šarp) koji je poslednji došao u kancelariju, ali se tu prostora nađe i za perspektivu njegovog sina, pa čak i za perspektivu policijskog pozornika koji ga je video nekoliko dana pred smrt.
Bil Naj je jedan od aktivnijih i plodnijih britanskih glumaca s ogromnim iskustvom od preko 150 uloga u dugometražnim i kratkim filmovima, kao i na televiziji. Ovde, igrajući gospodina uglađenih manira koji se suočava sam sa sobom i svojim dosadašnjim životom, uspeva da odigra svoju verovatno najbolju ulogu u karijeri. Ostatak ansambla mu u tome pomaže i sarađuje s njim, a Burk, Vud i Šarp takođe imaju i koriste prilike da engleski nepretenciozno zabriljiraju.
I vizuelna rešenja koje sa ekipom iza kamere Hermanus bira dobro funkcionišu. To je posebno slučaj s fotografijom Džejmija Remzija u starom, nešto „kockastijem“ formatu koji priziva duh prošlih vremena, neoklasičnom orkestracijskom muzikom Emili Levianez-Faruk i bogatom scenografijom Helen Skot.
Krajnji rezultat je vrlo britanski, pametno nastudiran i precizno izveden film koji povišeni emotivni naboj dovodi blizu granice patetike, ali tu liniju ne prelazi zbog diskretnosti i britanskog „anderstejtmenta“. Možda nije remek-delo, ali je Living svakako solidan film.