kritika objavljena na XXZ
2022.
scenario i režija: Fatih Akin (prema autobiografiji Giwara Hajabija – Xatara)
uloge: Emilio Sakraya, Mona Prizad, Kardo Razzazi, Ilyes Raoul, Soghol Faghani,
Šta se dogodilo Fatihu Akinu? Jedno vreme je važio za najperspektivnijeg nemačkog reditelja koji je okupirao pažnju gledalaca svojim unikatnim i do koske iskrenim portretima života imigranata i njihovih potomaka u ne uvek gostoljubivoj nemačkoj sredini. Prvi iskorak u, što se tematike tiče, neke druge vode, bio je The Cut (2014), na temu neuralgične tačke i najvećeg krimena moderne turske istorije, genocida nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata. Tu je bilo jasno da Akin nije baš na svom terenu. Za Goodbye Berlin (2016) možemo da „ponvimo dijagnozu“ – u pitanju je opet bilo odstupanje od uobičajenih tema i miljea, ali upakovano u omot spoja filma o odrastanju i filma ceste za mlađu publiku koji je lak za konzumaciju. Pomislili smo da se vraća na pravi trag s In the Fade (2017), a onda nam je opet servirao iznenađenje u vidu The Golden Glove (2019) verovatno u nameri da šokira, zgrane i zgadi svakog u publici pričajući priču o stvarnom hamburškom serijskom ubici Fritzu Honki koji je u suštini bio i ostao tek nasilni glupak.
Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi, pak, sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu.
Akin otvara film pasažom iz Sirije malo pre izbijanja građanskog rata. Vojni transportni kamion pred ograđenom strukturom ostavlja trojicu uhvaćenih i lisicama vezanih muškaraca, a jednog od njih, Giwara (Sakraya) pratimo do ćelije i kasnije na ispitivanju. U ćeliji vlada segregacija, a on je, kao Kurd, poslan u ugao s drugim Kurdima. Na ispitivanju, pak, istražitelj koji ga ispituje hini prijateljstvo, da bi mu potom ponudio saradnju, samo ako otkrije gde je sakrio ukradeno zlato (eto prve poveznice s naslovom), pa ga, kada ovaj odbije, podvrgne mučenju.
Priča se onda vraća na početak, na Islamsku revoluciju u Iranu 1979. godine, naoružane muškarce koji upadaju na koncert, ubijaju svakog ko se usudi da progovori, a druge šalju kućama. Među preživelima (i uplašenima) su i dirigent (Razzazi) i klarinetistkinja (Prizad), inače Giwarovi roditelji, oboje Kurdi koji beže na sever zemlje i pridružuju se (komunističkom) pokretu otpora. Nakon napada na selo i njenog poroda u pećini punoj šišmiša (Giwar kao ime znači „rođen u bolu“), familija pokušava da pobegne u Irak, gde bivaju zarobljeni (jer, Kurdi), ali na njihovu sreću intervenišu međunarodne humanitarne organizacije, pa familija uspeva da emigrira u Pariz. Ni tamo ih ne čeka puno dobroga – život u kolektivnom centru, nedostatak posla, pa otac prihvata ponudu da se preseli u Bonn, tada glavni grad Zapadne Nemačke.
Sledi objašnjenje germanske legende o zlatu Rajne i Wagnerove opere (eto i druge reference u naslovu), Giwarovi prvi časovi klavira (uz očevo insistiranje i majčinu žrtvu), razvod roditelja, prvi „poslovni poduhvati“ iz domena piratske pornografije, sukobi s drugim etničkim skupinama (najviše Turcima) u imigrantskom kvartu, učenje borilačkih veština, odlazak u dilere, sticanje interesa za repovanje, sretanje i formiranje bande/benda s prijateljem iz detinjstva, kompanje s njegovim uticajnim stricem, studije na amsterdamskom konzervatorijumu, jedna „greška u koracima“ i vađenje iz problema s pljačkom „grobarskog zlata“, odnosno zubnog zlata pokojnika, i na kraju bežanija u Siriju. Složićemo se, dosta je tu toga, a to još nije sve jer mora da usledi zvezdana slava za kraj. Usput smo zaboravili da pomenemo i ljubavnu priču s nekadašnjom komšinicom, a sada studentkinjom medicine.
Jasno, Akin se ugleda na Scorsesea i njegove mafijaške epove ispričane kao kafanske priče, ali ispričane u maničnom, logorejičnom tempu ranog Guya Ritchieja kako bi na podnošljivu količinu prostora i vremena „stisnuo“ život svog protagoniste koji je stvarno bio bogat različitim iskustvima. Trik ne prolazi jer, realno, ne može: previše tu svega ima, pa Akin u svom scenariju, umesto „filtriranja“ i smanjenja broja „epizoda“ kojima će se posvetiti radije pribegava preskocima unutar istih koji deluju dramaturški trapavo. Akin pokušava da to unekoliko „ispravi“ atraktivnom, kinetičkom režijom, ali to uspeva tek delimično, a pritom ne dostiže konzistentnost potrebnu da bi film do kraja funkcionisao.
Zbog toga je generalni domet filma negde oko Get Rich or Die Trying, uz nešto egzotičnog socijalno-političkog konteksta i ipak bolju glumu pažljivo odabranog ansambla manje, odnosno tek lokalno poznatih glumaca. Naravno, to će sve možda imati smisla onima koji scenu i Xatarov „lik i delo“ već poznaju, pa zbog toga mogu da popune praznine izazvane preskocima, ali će teško privući nekoga „sa strane“, poput potpisnika ovih redova. Možda je to stvar predrasude, očekivanja ili nedostatka predznanja, ali nameće se utisak da je Fatih Akin uspeo da „zbrlja“ nešto što je, makar u teoriji, upravo njegov fah. Opet, i relativno slab plasman na festivalima (Fest je jedan od retkih koji ga je uopšte uvrstio u svoj program) govori ponešto o tome.