kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Pitam se, pitam se... Je li Sem Mendes mogao nadenuti pompezniji i grandiozniji naslov svom najnovijem blago memoarskom filmu od Empire of Light? I ima li ikakve šanse da je zaista uspeo da napravi film koji će dotični naslov opravdati, odnosno da isti ne zvuči samo pretenciozno.
Sam naslov je jedva zavijena metafora. „Carstvo svetlosti“ se odnosi na filmsku umetnost i zabavu kao takve, jer svetlost koja dolazi sa projektora nas šalje u jedan novi svet koji funkcioniše po drugim pravilima od onog našeg, najčešće „sivog“, a ponekad i potpuno „crnog“. Filmova o transformativnoj ili kakvoj već moći filma imamo „na lopate“ svake godine (prisetimo se samo da smo nedavno imali Spilbergov naslov The Fabelmans i Babylon Demijena Šazela), tako da se opravdano postavlja pitanje šta zapravo Sem Mendes ima novoga da nam kaže na tu temu.
Možda kao slamku spasa treba uzeti da činjenicu da naslov ima makar nekakvu potporu u onom fizičkom i temeljnom. Naime, bioskop oko kojeg je radnja centrirana zove se „Empajer“. Vreme radnje je Mendesova mladost, rane 80-te kojih se, makar kada je filmska umetnost u pitanju, nostalgično seća, a mesto je gradić na engleskoj obali ne mnogo različit od onog u kojem je Mendes rođen i odrastao.
Bioskop koji je očito video i bolje dane ima svoju stalnu posadu. Njime upravlja Donald (Kolin Firt) i čini se, da svim manama uprkos, to ne čini loše. Za projekcije je zadužen stari zaljubljenik u treperavo svetlo s trake, Norman (Tobi Džouns), dok ostali rade na prodaji karata i grickalica i održavanju reda u Sali pre, za vreme i nakon projekcije. Među njima je i Hilari (Olivia Kolman), naša protagonistkinja.
Zaplet počinje s dolaskom novog zaposlenika, mladog Stivena (Majkl Vord) kojeg stara ekipa treba da uvede u posao i objasni mu prilično jednostavna i shvatljiva pravila. Tu dužnost na sebe uglavnom preuzima Hilari kao najstarija po godinama i po stažu među tim pomoćnim osobljem. Između njih se odmah razvija nekakva prijateljska naklonost jer oboje deluju kao empatični, ranjivi, a verovatno i ranjeni ljudi, a ta naklonost u jednom trenutku prerasta u romansu.
Na putu toj ljubavi stoje prepreke, kako one vidljive, tako i one podrazumevane i one koje ćemo polako otkriti. Prvi očiti problem je razlika u godinama između dvoje „golupčića“: Hilari je dosta starija od Stivena. Drugi je činjenica da je on karipskog porekla, a na veze tog tipa se nije u ona doba gledalo nimalo blagonaklono. (Podsetimo se, u pitanju su godine vlade Margaret Tačer tokom kojih su buktale tenzije, kako socijalne, tako i rasne, i one su se vrlo često prolivale na ulice.)
Treći problem je to da je Hilari već eksploatisana u vezi sa Donaldom koji je koristi kao ljubavnicu „na poziv“, a četvrti njena prošlost (a i sadašnjost) psihičkog stanja. Ona, naime, ima bipolarni poremećaj ličnosti koji uzrokuje raspoloženja koja se njišu od euforije do depresije i manije, zbog čega se smatra nezaposlivom, pa je obavezna da oseća nekakvu zahvalnost prema Donaldu koji je drži na plati.
Sem Mendes je već pokazao i dokazao da, iako je originalno pozorišni reditelj, itekako dobro barata filmskim jezikom, u različtim žanrovima i kontekstima. Najviše slave je stekao svojim izuzetno precenjenim prvencem American Beauty (1999) u kojem je vešto stilom sakrio banalnost centralne poente. Revolutionary Road (2008) bila je i ostala jedna od najsnažnijih filmskih ljubavnih priča, između ostalog i zato što je u njenoj pozadini stajala dubinska, a nepretenciozna analiza društvenih prilika. Away We Go (2009) je primer diskretne i mudre indi-dramedije koja laganim jezikom govori o važnim životnim pitanjima poput planiranja budućnosti. Mendes je sa svojim diptihom Skyfall / Spectre izvukao franšizu o Džejmsu Bondu iz nevolja u koji je ista upala nakon filma Quantum of Solace. Svoj tehnički najzahtevniji i kvalitativno možda i najimpresivniji posao Mendes je napravio s filmom 1917 koji je svakako više od egzibicije u simulaciji jednog kadra i filma s anti-ratnom porukom, moguće ponajpre zbog lične motivacije i pijeteta prema svome dedi kao jednom od veterana Prvog svetskog rata čija su pisma s bojišta poslužila kao osnova priče.
I u Empire of Light Mendes učitava dosta sebe i svojih bližnjih. Stiven je delimično modeliran prema njegovom ocu portugalsko-karipskog porekla, a kao referenca se ističe i Trinidad, odakle potiču i Mendesovi i fiktivni filmski lik. Sa druge strane, lik Hilari je, prema svom priznanju, delimično modelirao prema svojoj majci, dok je ljubav prema filmu koja se ogleda kako u referencama, tako i u iskrenim pohvalama iskustvu gledanja (ali i puštanja) filmova sasvim njegova. Zbog svega toga bi Empire of Light morao da „odzvanja“ određenom iskrenošću kao što odzvanja važnošću tema kojih se dotiče.
Svakako, film ima svojih kvaliteta, naročito u vizuelnom smislu (tu se iskazao Mendesov česti saradnik, direktor fotografije Rodžer Dikins) gde su pogođene prave nijanse ranih 80-ih godina u eksterijeru i enterijerima (kontrast između održavanog prizemlja bioskopa u kojem se nalazi art-deco dvorana i njegovih napušternih nivoa, sprata s tri zatvorene dvorane i krova, zaista je upadljiv i uverljiv). Takođe, i „saundtrek“ na kojem možemo nači onovremene, ali i starije muzičke hitove fino diktira ugođaj. Takođe, i glumačka podela je izvrsna, Majkl Vord ima ugodno prisustvo na ekranu, Olivia Kolman može da odigra gotovo sve, Kolin Firt zrači autoritetom, ovog puta malignim, što je kontra njegovog uobičajenog tipa, ali uspeva da ga iznese, a Tobi Džouns nekom toplinom i ljudskom iskrenošću u koloritnoj epizodi.
Empire of Light ipak pati od dva međusobno povezana i zapravo kardinalna problema zbog kojih deluje kao film s krizom identiteta, razapet između važnih tema kojih se dotiče i eskapističke poruke. Naprosto, u ovom obliku spoj socijalne drame na temu rasizma, socijalno-psihološke na temu tretmana psihičke bolesti, priče o „neprikladnoj“ ljubavnoj vezi u kojoj imamo potencijalno rasističku kalkulaciju i kompenzaciju (spajaju se mladi crnac kojeg društvo tretira s podozrenjem i preziom i „luda“ starija žena prilično nesvesna toga da u spoljnom svetu itekako ima i rasizma i drugih jednako gadnih stvari), te pohvale filmske umetnosti koja pruža utehu u nekom drugom, izmaštanom svetu nikako ne funkcioniše i jako ga je teško kupiti.
Tu nikako ne pomaže ni to što su protagonisti zapravo prazni, manje ili više egzotizovani likovi. I uz najbolju nameru, teško da na Stivena možemo da gledamo kao na nešto više od staklene prizme kroz koju se prelamaju zraci društvenih tokova. Hilari je, sa druge strane, prilično dosadan i isprazan lik obojen ekstremima poput onog da nikada nije pogledala nijedan film, čime se priprema teren za kliše o transformativnoj moći filma. Samim tim, veza između njih dvoje, glumačkom trudu uprkos, nikada nije zanimljiva, niti deluje uverljivo.
Negde pri kraju, Mendes pokušava da poentira s izborom filma koji joj projekcionista Norman pušta u praznoj Sali (u pitanju je Being There Hala Ešbija), ali time sebi daje nemoguć zadatak. Osim što je metafora kojom pokušava da se posluži suptilna otprilike kao udarac maljem preko pogače, Mendes zapravo nema Ešbijeve sposobnosti da se spusti u dubine ljudskih emocija ma koliko situacija u kojoj se nalaze njegovi likovi bila apsurdna i da na tome efektno poentira. Zato na koncu Empire of Light deluje kao bućkuriš raznih ideja, tema i motiva od kojih su neke čak i dobre i važne stvari, ali se ne uklapaju u smislenu i potentnu celinu.