kritika objavljena na XXZ
2022
Režija: Claire Denis
Scenario: Claire Denis, Léa Mysius, Andrew Litwack (prema romanu Denisa Johnsona)
Uloge: Margaret Qualley, Joe Alwyn, Benny Safdie, Danny Ramirez, Nick Romano, Stephan Proano, John C. Reilly
Kako god se svako od nas nosio s recentnom pandemijom, za veliku većinu nas se slobodno može reći da smo, na krajnje ličnom nivou, videli i bolje dane. Za misaoni eksperiment, podignimo uloge u ovoj tvrdnji i zamislimo jednu hipotetsku situaciju koja se nekima sigurno i dogodila. Zamislimo osobu koja je ostala zaglavljena u stranoj zemlji, sa poslovnim prilikama koje su iscrpljene ili nenaplative. Za dodatak, zamislimo da ta zemlja nije baš sigurna, a ni prijateljski raspoložena prema strancima koji su vlasnici pojedinih, u nekim drugim zemljama, vrlo prestižnih i rado viđenih pasoša. Radnja najnovijeg filma Claire Denis je smeštena u Nikaragvu u doba pandemije i ispripovedana je iz perspektive američke novinarke-honorarke koja je tamo zaglavila.
Imajmo tu u vidu još nekoliko stvari. Prvo je to da Nikaragva u narečenom filmu uopšte ne mora biti fizička Nikaragva sa svojom specifičnom (novijom) političkom istorijom već nekakva „Nikaragva“ kao prilično preteća ideja, sa sve vojskom i policijom na ulicama, sa oklopnim vozilima i isukanim dugim cevima. Uostalom, kompletan film čija se radnja odvija u Nikaragvi i Kostariki snimljen je u – Panami.
Drugo, scenario koji je Claire Denis napisala zajedno s Léom Mysius i Andrewom Litwickom nije striktno originalni, već je, doduše, prilično labava, adaptacija memoarskog romana Denisa Johnsona inspirisanog njegovim iskustvima kao novinara-honorarca u Nikaragvi i susednoj Kostariki za vreme turbulentnih i, čak, revolucionarnih 80-ih. Radnja je za potrebe filma prebačena u savremenije doba, delom iz produkcionih razloga (budžet nije dozvoljavao periodni film), a delom i da bi bolje odgovarao poetici Claire Denis. Što nas dovodi do trećeg faktora, tautološke tvrdnje da je ovo film upravo svoje autorice, što podrazumeva akcenat na atmosferi i veoma ličnom uglu, čak i kad se radi o vrlo opipljivim političkim temama. Uostalom, Claire Denis je kolonijalizam i neokolonoijalizam opetovano problematizovala, i to iz manje ili više ličnim iskustvom obojene perspektive kolonizatora u svojim ponajboljim filmovima.
Naša junakinja Trish Johnson (Margaret Qualley, slika i prilika mlade verzije svoje majke Andie MacDowell) je ostala „zaglavljena“ u Nikaragvi za vreme pandemije, sa oduzetim pasošem i velikom količinom domaće, prilično nekonvertibilne valute, ali i sa „bagažom“ jednog škakljivog političkog članka koji je napisala, zbog čega se obruč državnih struktura oko nje polako steže. U bezizlaznoj situaciji, ona ne preza ni od moljakanja, muljaža, sitnih krađa, pa i zavođenja i čak prostitucije, ponekad za novac, ponekad za neku opipljivu uslugu ili makar obećanje iste, Ona ima jednu želju: da kako zna i ume pobegne iz zemlje, zbog čega mora preduzeti određeni set koraka.
Čini se da joj je plavokosi Englez (Alwyn) koji se predstavlja kao konsultant u naftnom biznisu i koji stanuje u elitnom hotelu, a kojeg upoznaje slučajno, u baru hotela pretvorenog u karantin sa sve mrtvačnicom, najrealnija opcija za izlazak iz zemlje. Ispostavlja se, međutim, da je on verovatno u još i većim, a svakako urgentnijim problemima od nje, na meti kostarikanskog policajca (Ramirez) i konsultanta iz „rivalske firme“ (Safdie) koji se čak i ne trudi da maskira za koga zapravo radi, a radi za CIA-u. Ono na šta nijedno od njih dvoje u svojoj računici ne računa je to da će između njih buknuti prava strastvena romansa.
Žanrovski, Stars at Noon bi se mogao svrstati u erotske trilere uz špijunsku i političku pozadinu, odnosno amalgam žanrova popularnih 80-ih godina prošlog veka. U toj jednačini prevagu odnosi upravo ta erotska komponenta podignuta na par mesta do ekstrema (sa sve masturbacijom i menstrualnom krvlju), što i ne treba da čudi za film Claire Denis koja je jedno vreme bila i pripadnica pokreta Novog francuskog ekstremnog filma. Politička i špijunska komponenta, pametno, tu ostaju zamućene i zamagljene, kao, uostalom, svaka dobro iskonstruisana i uverljiva „zavera“, odnosno mozaička igra različitih interesa.
Još više od toga, Stars at Noon je film raspoloženja i atmosfere (prvih pola sata od skoro dva i po sata trajanja su, bazično, studija Trishine životne rutine u „neprijateljskoj“ sredini, bez realnog novca i uticaja). Najviše je, pak, film emocija, onih jakih i često negativnih, čežnje, žudnje i očaja, dakle emocija koje mute mogućnost rasuđivanja i pokreću rizične, nerezonske i jedina moguće postupke, pružajući tek povremeni predah u trenucima strasti.
Od svoje premijere u Cannesu (gde je film dobio Grand Prix), film deli kritiku. Manje skloni kritičari mu zameraju manirizme koje Denis ponavlja, od džezerski intoniranog „soundtracka“ koji potpisuju Tindersticks, pa do kompilatorskog pristupa glede motiva koje je autorica već bolje i elegantnije upotrebila u svojim ranijim radovima, dok oni skloniji hvale rad na atmosferi, portretiranju likova i njihovih odnosa. U svakom slučaju, reč je o koraku napred za autoricu koja se, čini se, u recentnoj fazi prilično zaglavila u pokušajima da stekne nove fanove nudeći „light“ varijantu svoje prepoznatljive poetike festivalskoj publici. Stars at Noon je film Claire Denis kakvu poznajemo i cenimo od ranije.