kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Austrijski filmski autor i pasionirani posmatrač sasvim obične ljudske gadosti Urlih Zajdl u poslednjih desetak i više godina voli da stvara u ciklusima. Nekada je to namerna, svesna odluka od samog početka, kao što je reč sa ,,Paradise“ igranom trilogijom, a nekada se to nametne putem, kao sa dokumentarnim diptihom ,,In the Basement – Safari“, gde je drugi film nastao kao samostalna ekspanzija jednog od segmenata prvog.
,,Rimini“ (2022), o kojem smo već pisali, kao i ,,Sparta“, sačinjavaju najnoviji Zajdlov diptih o dvojici braće iz neimenovanog austrijskog alpskog sela koji žive u inostranstvu. Dok protagonista filma ,,Rimini“ Riči Bravo živi u naslovnom italijanskom primorskom gradu, gde pokušava da održi nekadašnju karijeru šlager-pevača, usput „tezgareći“ kao žigolo i prevarant, njegov brat Evald, otkrivamo u ,,Sparti“, živi u Rumuniji i ima neke sasvim svoje (i ništa manje intenzivne) životne muke. Oba filma pod zajedničkim radnim naslovom ,,The Wicked Games“ zapravo su snimljena u pretpandemijskim vremenima, dok su vremena zaključavanja iskorišćena za montažu.
,,Sparta“ se, doduše, u interesu javnosti nije našla zbog filmskih ili produkcijskih pojedinosti, već zbog potencijalnog skandala i tužbi za, u najmanju ruku, neetičko postupanje prema dobrom delu glumačke postave koju sačinjavaju deca naturščici iz Transilvanije. Dečaci, navodno, nisu bili informisani o tematici filma i pojedinim scenama koje su imale seksualne, odnosno pedofilske konotacije. Tako nešto nije bilo moguće izbeći, imajući u vidu temu filma unekoliko inspirisanu stvarnim slučajem austrijskog „dobročinitelja“ Markusa Rota koji je rumunskim dečacima omogućavao da treniraju džudo, da bi „pao“ u globalnom pedofilskom skandalu zbog fotografija koje je snimao.
Od optužbi se Zajdl branio lakonskim odogovorom da film govori sam za sebe, što možda nije bilo dovoljno festivalu u Torontu koji je ,,Spartu“ skinuo sa programa uprkos najavljenoj premijeri, ali je svakako bilo dovoljno onom u San Sebastianu koji ga je na program uvrstio.
S Evaldom (Georg Fridrih, najpoznatiji kao komičar) smo se već upoznali u ,,Riminiju“: on je onaj manje dominantan i manje voljen brat, uprkos tome što se zapravo više brine o ocu (pokojni Hans-Mihael Reberg) koji živi u staračkom domu, pati od demencije i vraćaju mu se sećanja na „idilično“ detinjstvo i mladost provedene u Trećem Rajhu. Kada se ne brine o ocu, Evald živi u Transilvaniji, gde radi kao inženjer održavanja u industrijskim postrojenjima i ima verenicu (Florentina Elena Pop) s kojom planira brak.
Evalda, međutim, nešto muči, nešto zbog čega ne uspeva da zadovolji mladu verenicu. On bi se, naime, radije nalazio u društvu dece, odnosno dečaka, posmatrao ih i sa njima se igrao. Isprva, takvi porivi nemaju očitu seksualnu dimenziju, čak i kad ih on dodiruje u igri, ali neugodnost njegove situacije, impulsa i unutrašnje borbe da ne reaguje na njega direktno, možemo osetiti.
Stvari postaju kompleksnije kada Evald preuzme na sebe da renovira napuštenu seosku školu i u njoj lokalnim klincima iz siromašnih i rasturenih domova pruži svojevrsno utočište: on će ih tu podučavati rvanju (grčko-rimskim stilom), dati im „legionarske“ rekvizite, nadenuti antičke nadimke i biti im mentor. Opet, privlačnost koju oseća prema jednom od njih, Oktavijanu, sve je samo ne prirodna i društveno prihvatljiva.
Za razliku od ,,Riminija“ kojim je dominirao zaplet, ,,Sparta“ ima sasvim drugačiji ugođaj, onaj opservacijski i gotovo dokumentarni, centriran na protagonistu i njegovu (ne)mogućnost da se postavi prema impulsima koji ga muče. U i oko njega vode se dve borbe, jedna čisto unutrašnja i psihološka na tragu one Fon Trirove opaske iz drugog toma filma ,,Nymphomaniac“ (2013), da su pedofili u velikoj većini slučajeva žrtve osuđene na patnju jer moraju ugušiti svoje impulse. Ali i ona socijalna, sa sredinom koja nema razumevanja za njih i njihove postupke, pa se od iste moraju sklanjati, često kako bi sačuvali živu glavu.
U svemu tome, Zajdl nudi i neke interesantne dubinske opservacije (recimo o kolonijalnom mentalnom sklopu koji evropski Centar, Zapad i Sever gaje prema Istoku i Jugu), pa i potencijalne odgovore na pitanja kako je i zašto u slučaju braće, a naročito Evalda, tome tako. Ti odgovori nipošto nisu jednoznačni, ili proste simplifikacije, ali ne možemo, a da se ne zapitamo kakvo je vaspitanje braći mogao da priušti otac koji je (bivši) nacista.
To sve diptihu daje novu perspektivu, pa je preporučljivo oba filma pogledati u što moguće kraćim vremenskim intervalima. Pojedinačni (i međusobno vrlo različiti) filmovi inače mogu stajati i sami za sebe, naročito „Rimini“, ali tek zajedno tvore neku novu celinu. U poređenju ova dva naslova, ,,Sparta“ je svakako neprijatniji film, skoro lišen humorne relaksacije, s posebno neprijatnom kulminacijom u jednoj sceni prema kraju, ali to ne znači nužno da je manje dobar. Zapravo je više „zajdlovski“.