kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Zašto su svi u poslednje vreme navalili na ekranizaciju ,,Pinokija“? Film ,,Guillermo del Toro's Pinocchio“ koji je predmet ovog teksta, onaj animirani po scenariju i u režiji Giljerma del Tora je već drugi ,,Pinokio“ ove godine (nakon Zemekisovog igranog, u Diznijevoj produkciji, narativno u velikoj meri na liniji animiranog filma iz 1940), a treći ove decenije (tu je još i Garoneov, formalno iz 2019, ali se u široj distribuciji našao 2020, u kojem je ulogu Đepeta odigrao Roberto Benjini).
Na ovom mestu valja napomenuti i da je prethodna velika ekranizacija Pinokija bila upravo Benjinijeva iz 2002. godine u kojem je italijanski glumac-komičar i režiser odigrao naslovnog drvenog lutka.
Ukupan broj ekranizacija za bioskope, televiziju ili video prelazi brojku od 60, u raznim geografskim i produkcijskim okvirima, pa nam na ovom mestu ostaje da se zapitamo šta je toliko posebno u bajkovitom romanu Karla Kolodija da ga se ekranizuje više od 100 godina. Posebno u obzir treba uzeti da je ,,Pinokio“ delo koje direktno propagira najbazičnije konzervativne vrednosti u formi poslušnosti do roditeljskog (kreatorskog) autoriteta i hijerarhijskog društvenog poretka, a da do sada nijedna ekranizacija to nije propitala.
U tom smislu, ova u potpunosti menja pravila igre. To je jasno još od naslova ,,Guillermo del Toro‘s Pinocchio“ koji nam jasno sugeriše da se radi o veoma ličnoj interpretaciji svima poznatog teksta. Odnosno, da je od originala ostalo taman toliko likova i prosedea da može nositi ime Kolodijevog romana, dok je ostalo plod vizije filmskog autora i njemu inherentnog pogleda na svet. Takođe treba imati u vidu da Del Toro nema ništa protiv bajki (naprotiv, brojni njegovi filmovi su u osnovi bajke), ali da je prvenstveno zainteresovan za njihove mračnije pozadine, umesto za čist eskapizam.
Za početak, njegovo viđenje Pinokija je pomereno u nešto svežiji vremenski period, u rani XX vek (Kolodi je živeo i umro u XIX veku), da je roman dobio prolog, a Pinokiov tvorac Đepeto pozadinsku priču. On je, naime, ranije imao sina Karla, ali taj dobri dečak nije poživeo više od desetak godina: u Velikom ratu je stradao od bombe bačene iz aviona. Nakon Karlove smrti, Đepeto (glas mu je posudio Dejvid Bredli) se utapao u mešavini roditeljske tuge najveće i alkohola, a i sama ideja da izdelje drvenog lutka mu je došla u pijanom stanju. U tu svrhu je posekao bor koji se nalazio pored Karlovog groba i, onako pijano i ofrlje, od njega napravio lutka.
Ova elegantna uvodna priča nam ne objašnjava samo Đepetovu pozadinu, nego i Pinokiovo ime, a pritom nam na jednako elegantan način pozicionira i naratora. On je Sebastijan Dž. Kriket (Juan Makgregor), cvrčak koji se nastanio u rupi u grobljanskom drvetu s namerom da tu napiše memoare u kojima će opisati svoje avanture. Rupa će se spletom okolnosti naći upravo na mestu Pinokiovog srca, pa će cvrčak dobiti važnu ulogu kada šumska vila (Tilda Svinton) drvenog lutka oživi. Sebastijanov zadatak je da drvenog dečaka izvede na pravi put i učini dobrim, kako bi on pružio utehu i veselje svome „ocu“ i tvorcu Đepetu.
Štos je, međutim, što je Pinokio (Gregori Man) nov na ovom svetu, pa o njemu ništa ne zna, zbog čega je nespretan i sa stvarima, i sa ljudima, njihovim odnosima i emocijama dok ga vuku dečije želje i radoznalost da taj svet upozna. Kada napravi haos u crkvi, navući će bes sveštenika (Bern Gorman) i lokalnog fašističkog komesara Podeste (Ron Perlman) na sebe i na Đepeta. Zbog naivnosti u slušanju Podestinog sina Žižka (Fin Vulfhard) će zapaliti noge. Dobra vest za njega je, međutim, ta da ne oseća bol, čak i ne može umreti jer zapravo nije živ: spaljene noge će mu Đepeto sutradan popraviti, a čak i kad ga auto pregazi i raskomada, Pinokio će posle nekog vremena opet biti živ i zdrav.
Neki od elemenata izvornog romana su sačuvani, ali ipak u drugačijem, izmenjenom obliku, što omogućava i sasvim drugačiji kontekst. Nos koji raste, grana se i lista kao manifestacija laži je tu, ali će u ključnom trenutku upravo laž spasiti ne samo lutka, nego i njegove kompanjone. I kit je tu, ali su vode kojima on pliva pune zaostalih mina. Tu je i motiv bežanja od škole i sna o slavi na lakši način. Ostrvo i magarci su izbačeni jer se ne uklapaju u Del Torovu viziju sveta. Takođe, lutkar Stromboli i lukavi lisac spojeni su u jedan lik, grofa Volpea (Kristof Volc), eksploatatora, mučitelja, simpatizera fašizma i profitera od istog.
Pinokio će svoju inherentnu dobrotu deliti sa svima, znanima i neznanima, pa i onima koji su se o njega ogrešili. Tako će spasiti jednookog majmuna Spacaturu (Kejt Blančet) iz Volpeovog zarobljeništva, pokušaće da pomogne Žižku da se oslobodi toksičnog očevog uticaja, ismejaće Musolinija na predstavi kako bi oslobodio lutke od Volpea, a za svoje najbliže neće oklevati ni da položi život.
Upravo je inherentnost Pinokiove dobrote ono što njegovu viziju razlikuje ne samo od Kolodijeve, nego i od svih ostalih. On je naprosto takav rođen i napravljen, isprva neuglađen, naivan i nespretan, a kasnije vrlo svestan sebe i sveta oko sebe i nije takav postao poslušnošću i podređivanjem volje autoritetima. To posebno dolazi do izražaja u okruženju fašizma i ratne propagande koja truje umove dece i mladih, dok psihopate i manipulanti od toga profitiraju.
To je sve i sasvim u skladu sa Del Torom, njegovim opusom i njegovim tematskim preokupacijama, posebno onima kojima smo mogli posvedočiti u španskom delu njegovog opusa, filmovima ,,The Devil‘s Backbone“ (2001) i ,,Pan‘s Labyrinth“ (2006) koji su jasno adresirali fašizam kao uzrok za patnju mnogih, naročito nevinih i naročito dece. Dosta od tih motiva prisutno je i autorovim američkim filmovima, posebno onim novijim, i to ,,The Shape of Water“ (2017) i više nego realističniji ,,Nightmare Alley“ (2021), dok se na okvir bajke, s akcentom na mračniju pozadinu, autor manje ili više oslanjao kroz celu svoju karijeru.
I na vizuelnom planu, ,,Pinocchio“ je savršeno „deltorovski“ film, iako se autor po prvi puta u karijeri bavi čistom animacijom. Moguće je prepoznati duboke i detaljne, a opet „drvenaste“ teksture i likova i pozadine, koje ovde itekako imaju smisla i uklapaju se u samu tematiku, kao i u autorov pristup njoj. Za čisto tehnički aspekt „stop-motion“ animacije glinenih i drvenih figurina, Del Toro u pomoć priziva jednog od majstora tog zanata, Marka Gustafsona, poznatog pre svega po svom radu iz devedesetih.
Del Toro ima i pomoćnike i za pisanje priče (njegov stalni saradnik Metju Robins) i scenarija (Patrik Makhejl, iskusan sa animiranim formama), ali i njihov posao je zapravo zanatski, ne puno različit od poslova direktora fotografije (Frenk Pesinhem, takođe veteran animitanih filmova) ili montažera Holi Klajn i Kena Šrecmana (čije je iskustvo takođe predominantno obojeno radom na animiranim filmovima). Koncepcijske kreativne odluke, pak, autor uglavnom donosi sam: poput generalno mračnih tonova i činjenice da je njegov ,,Pinokio“ mnogo manje antropomorfan od ijednog drugog viđenog na ekranu, odnosno da je za njega jasno da je stvar, nakupina dasaka, ali da se i pored toga vlada ljudskije od mnogih ljudi.
Interesantan je i izbor glumaca koji su možda previše zvučna imena za glasovne uloge, naročito ako te uloge nisu nužno artikulisane (kao u slučaju Kejt Blančet), ali pojedini izbori dvostrukih / višestrukih uloga koje oni igraju (Tilda Svinton pored vile glumi i smrt, a Gregori Man i Pinokija i Karla) dodaju filmu određene dramaturške slojeve i značenja koja nije teško učitati. U svakom slučaju, radi se o inovativnom, zrelom, inteligentnom i smislenom novom čitanju jednog ipak prevaziđenog klasika koje, za razliku od drugih, nije u raskoraku sa savremenim svetom.