kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Trebalo je čak deset godina od osnivanja irske produkcijske kuće specijalizovane za 2D animaciju ,,Cartoon Saloon“ do njihovog prvog dugometražnog filma ,,The Secret of Kells“ (2009). Mada, ako uzmemo u obzir da je animacija komplikovan i pipav posao, to se i ne čini toliko dugim vremenskim periodom.
U svakom slučaju, rad se isplatio, možda ne striktno u finansijskom smislu, ali svakako u kvalitativnom: prvenac i potonji filmovi kompanije ,,Song of the Sea“ (2014), ,,The Breadwinner“ (2017) i ,,Wolfwalkers“ (2020) ne samo da su profilirali kompaniju u izuzetno kompetitivnom svetu animacije, nego su i Irsku postavili na globalnu mapu u tom sektoru.
Može se reći da njihov najnoviji dugometražni uradak ,,My Father‘s Dragon“, za čiju se globalnu distribuciju brine Netfliks, nastavlja niz. Režiju potpisuje jedna od osnivačica kompanije Nora Tumi, scenario Meg LeFov poznata po radu na animiranom filmu ,,Inside Out“ (Pit Dokter, 2015), a u pitanju je adaptacija dečije knjige ,,Rut Stils Ganet“ iz četrdesetih godina prošlog veka. Literarni okvir je zadržan, makar u obliku naratorke na početku i na kraju, što ovde i te kako ima smisla kako bi se opravdao naslov.
Isprva će nam se učiniti da je ,,My Father‘s Dragon“, animaciji uprkos, zapravo više usmeren na odraslu nego na dečiju publiku, budući da film počinje u realističkom ključu. Idila u kojoj žive dečak Elmer (glas Džejkoba Trembleja) i njegova majka, vlasnica jedine bakalnice u ruralnom gradiću, biva naprasno prekinuta finansijskom krizom koja, srećom, ostaje samo u nagoveštaju. Kada budu prinuđeni da zatvore radnju, njih dvoje se sele u grad znakovitog imena Nevergrin, gde se nastanjuju u stanu u trošnoj zgradi u vlasništvu starice.
Kako bi privolela sina na poslušnost, majka mu servira laž da će njih dvoje uzeti i voditi radnju preko ulice, ali ta laž biva brzo „provaljena“, a „incident“ u kojem Elmer u stan donese mačku, i to mimo znanja majke i gazdarice, eskalira u svađu. Mačka (glas Vupi Goldberg), međutim, nije obična, nego ima moć govora i ideju koja može Elmeru promeniti život. Ako bi otišao na tajanstveno Divlje ostrvo i odatle izbavio zmaja, dotični bi bio njegov dužnik.
Ali jednom kad dospe na ostrvo i upozna zmaja Borisa (Gejten Mataraco) koji nije nimalo nalik na to kako je zamišljao zmajeve, za početak, jako je mlad, nespretan i preplašen, Elmer će shvatiti da je on kao prijatelj potrebniji zmaju nego što je zmaj njemu. Njegovi planovi i vođenje će pomoći zmaju ne samo da se oslobodi od teškog rada, nego i da sazri. Ali ostrvo ima sasvim svoj „eko-sistem“ na čijem vrhu sedi vođa faune, gorila Saiva koji je Borisa zarobio kako bi ovaj dizao ostrvo kad bi ono počelo da tone, i taj sistem mora da se održava, a i Boris, pa sa njim i Elmer, shvataju spasavanje ostrva kao dužnost.
Okolina je možda sasvim fantazijska, dodatno oneobičena elaboriranom kosmologijom i sasvim „neprirodnom“ kolor-šemom za sasvim „zemaljske“ stvari poput vegetacije (koja je crvene i roze boje) i vatre (kojom prevladavaju plave nijanse), ali je ono sa čime se dva prijatelja moraju nositi i čemu se moraju naučiti sasvim životno. U pitanju nisu samo jednostavni koncepti poput prijateljstva, želje, požrtvovanja, pravde ili nepravde, već oni dosta složeniji, poput emocionalne i socijalne inteligencije, računice, sukoba i nekakve ravnoteže, kao i toga da se strah može upotrebiti kao motivator ili čak alat za lični rast i sazrevanje.
Inteligentni scenario to ne propelira putem obraćanja kreatora publici s visine, već kroz vrlo gipke dijaloge, dovoljno pojednostavljene za decu, a dovoljno sadržajne i zanimljive odraslima. Takođe treba spomenuti koncept da nemamo očitog, zlog negativca (najbliže tome je Saivin pobočnik Kvan), već činjenicu da su nam u prirodi i u društvu interesi često suprotstavljeni. To ne znači da Saiva nije manipulator i diktator, ali makar mu je deklarativna namera plemenita (spasavanje ostrva), ili da Elmer ne može povremeno biti sujetan (kada Boris ne prati njegove ideje bespogovorno, već ima svoje). Ali imati animirani film u kojem majka ponekad slaže kako bi se snašla, ili dečak pobesni iz nemoći, je osveženje.
I na vizuelnom planu, ,,My Father‘s Dragon“ je izuzetno uspeo film koji kreativno i inovativno koristi digitalnu 2D animaciju čak i za vizuelno predstavljanje poprilično apstraktnih koncepata kao što su strah i drugi sentimenti. Ima tu i nešto od potpisnih elemenata studija, poput upadljivo velikih očiju koje likovi imaju, ali i elemenata direktno preuzetih iz literarnih opisa, poput Borisovog „dizajna“ u žuto-tirkiznom dezenu i okruglastim i ovalnim formama, ali i momenata čiste inspiracije koja se ogleda u tome kako su dizajnirane druge životinje i sa kojom namenon su „nacrtane“ baš tako.
,,My Father‘s Dragon“ možda zaista nije raritet po bilo kojem od navedenih kriterija jer su to možda neki drugi animirani filmovi radili i pre njega. Ali film se sa istim poštovanjem i poverenjem obraća i deci i odraslima, i to bez snishodljivih kalkulacija ili scenarističkog „inženjeringa“. Ako je to standard u savremenom animiranom filmu, onda za isti ne treba brinuti.