kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Od čileanskog filmskog autora Sebastijana Lelija navikli smo da očekujemo – neočekivano. Njegovi raniji radovi jesu bili mračni, ali taj mrak dolazio je iz dubina ljudske duše i normalnosti života i problema koji on sa sobom nosi, a ne iz mračne prošlosti njegove domovine.
Nakon toga se fokusirao na koncept jakih žena u neobičnim, a svejedno normalnim životnim situacijama, prvo s filmom ,,Gloria“ (2013) u kojem je naslovna junakinja u kasnim 50-im godinama tragala za ljubavlju po barovima i diskotekama Santijaga, a onda sa Oskarom nagrađenim uratkom ,,A Fantastic Woman“ (2017) koji je pratio transrodnu osobu, koja traži priznanje normalnosti i od familije pokojnog ljubavnika i od društva u celini.
Vođen festivalskim uspesima, Lelio je podigao karijeru na međunarodni nivo, prvo s ljubavnom dramom dve žene u zatvorenoj londonskoj hasidskoj (ortodoksno jevrejskoj) zajednici, a onda i sa rimejkom ,,Glorije“ pod naslovom ,,Gloria Bell“ (2018) u kojem je poznatu priču ispričao u američkom okruženju i sa Džulijan Mur umesto Pauline Garsije u glavnoj ulozi. Svi Leliovi filmovi bili su solidni ili bolji od toga, promišljeno detaljni pre svega u tkanju tapiserije ljudskih emocija, ali nijedan zapravo nije bio izuzetan ili posebno hrabar. To se menja sa još jednim autorovim internacionalnim filmom, ,,The Wonder“, koji nam se upravo ukazao na Netfliksu.
U prošlom broju smo mogli primetiti da nas je, nakon „treša“ kojim nas je uglavnom zasipao kroz veći deo godine, najpopularniji striming servis odlučio počastiti inteligentnim filmovima. Jednom može biti slučajnost, ali sada već možemo govoriti o trendu, ili čak o strategiji. Bliži se, naime, sezona nagrada, pa valja polako izbacivati filmove koji ih mogu pokupiti. O „plemenitom poreklu“ ,,The Wonder“ može posvedočiti i izbor Telurida („oskarovskog festivala“) za premijeru, uz vrlo pažljiv izbor drugih festivala (Toronto, San Sebastian, London, Mar del Plata) na kojima je film prikazan pre ulaska u virtuelnu distribuciju.
Obično čvrsto baziran u realizmu, Lelio ,,The Wonder“ otvara na za njega neobičan način, postavljajući literarno-teatarski okvir u vidu nečega što podseća na stari filmski studio u jednom kadru. U njemu vidimo kuću u kojoj će se većina daljnje radnje odvijati, najavljujući nam, čini se bez preke potrebe, da ćemo sada pogledati film. Reč preuzima naratorka, počinjući priču o engleskoj medicinskoj sestri koja odlazi u ruralnu unutrašnjost Irske. Da posvedoči čudu ili ga pokuša opovrgnuti, dok imamo umereno laganu montažnu sekvencu putovanja brodom, vozom i konjskom zapregom na destinaciju. I putovanje obrnutim redosledom u drugoj i drugačijoj montažnoj sekvenci, i koncept naratora (ali druge osobe koja koristi nešto drugačije sredstvo), i studio ćemo videti i na kraju filma. Do tada ćemo verovatno zaboraviti na njih, ali vraćanje ovde i te kako ima smisla i nosi poentu.
Tu treba imati u vidu da ova filmska priča ima literarno poreklo (u pitanju je istoimeni roman Eme Donahju, poznate kao autorice predloška za „oskarovski“ film ,,Room“ Lenija Abrahamsona iz 2015), a da su adaptaciju uradili Lelio, Elis Birč i sama spisateljica. Što se opravdanja za dramski okvir tiče, navedimo to da se ovde radi i o tragediji, i o romansi, i o misteriji i o vrlo verbalnoj raspravi na teme istine i priča, religije i nauke, naprednog i nazadnog mišljenja koje poštuje klasične dramske postulate o jedinstvu vremena, mesta i radnje.
Dakle, čudo koje predmet ispitivanja je to da je devojčica Ana O‘Donel (Kila Lord Kesidi, otkrovenje) prestala da jede na jedanaesti rođendan nakon pričesti, da se toga uporno drži već četiri meseca i da još nije umrla, čak i ne pokazuje znakove slabosti. Medicinsku sestru Lib (Florens Pju, očekivano izuzetna) je po tom pitanju unajmio samozvani seoski komitet u kojem, između ostalih, sede lekar (Tobi Džouns), sveštenik (Kjaran Hajnds) i zemljoposednik (Brajan F. O‘Birn) u svrhu opservacije, ispitivanja i utvrđivanja činjenica oko toga da li Ana zaista ne dobija hranu, te da li joj to onemogućava život.
Misterija u centru zbivanja je to je li ovde reč o prevari ili o čudu, a ako je reč o potonjem, onda o kakvom, Božjem (kako tvrdi većina komiteta i meštana) ili prirodnom (kako tvrdi doktor, pozivajući se na para-naučne teorije o magnetizmu ili o molekularnoj ishrani disanjem). Svako, uključujući i krčmara kod kojeg Lib odseda (Dejvid Vilmot), i novinara Vila Birna (Tom Burk) sklonog senzacionalizmu, i devojčinu familiju, naročito majku Rosalin (Ilejn Kesidi, zapravo majka mlade Kile), ima svoju teoriju, svoju priču i razlog za nju.
Tako da tu možemo govoriti o igrama moći u okviru kuće i sela kao društva u malom, što je dodatno potkrepljeno činjenicom da na devojku naizmenično paze Lib i lokalna časna sestra (Džozi Voker). Sprijateljujući se sa devojkom, odnosno razvijajući svoja osećanja za nju (čemu i sama inklinira), i paktirajući sa novinarom, Lib će otkriti celu istinu, ali i tajne koje se iza celog slučaja skrivaju.
Ni Emu Donahju ni Sebastijana Lelia zapravo ne zanima prvenstveno sama ta misterija (koja može biti razrešena na jednostavan, zdravorazumski i čak banalan način primenom nauka teorije sistema o ulazima i izlazima), pa shodno tome ni sukob naučnog i religioznog svetonazora, uz sve sličnosti tih krajnosti i uz sve nijanse između njih. Doduše, polako „ljušteći“ tu misteriju u centru, oni se bave nečim sasvim drugim, društvom i igrama moći, ali i emocijama ljudi upletenih u ceo taj slučaj. U svemu tome važnu ulogu igra i paradigma, odnosno različite paradigme po kojima svi zainteresovani kroje narativ iz svog ugla, a svaki detalj iz iskustva svakog od upletenih, ma koliko se sitnim činio, itekako igra određenu ulogu.
Za početak, vreme radnje su šezdesete godine 19. vijeka, period nakon velike gladi u Irskoj kada je zemlju na ovaj ili onaj način napustilo na milione ljudi, pa bi potencijalni dolazak hodočasnika dobro došao i meštanima i crkvi. Lib sa sobom nosi i lične i profesionalne traume, budući da je službovala u Krimskom ratu i nagledala se smrti, a takođe je suočena sa samim muškarcima u komitetu, a ženama kao njihovim ekstenzijama u selu, Anina religioznost se čini iskrenom, ali motivacija za nju možda potiče iz nečeg o čemu se ne govori...
Za sve te priče, svetonazore i teorije je, međutim, zajedničko ne samo to da su oni potrebni da bi objasnili surovi svet, već i da oni ljudima daju svrhu i smisao tog težačkog polu-života punog muke.
Lelio je uvek važio za režisera sposobnog da izvuče maksimum iz glumaca, a to je slučaj i ovde. On od svakog u svojoj postavi sačinjenoj od vrhunskih irskih i britanskih glumaca izvlači maksimum, ma kako te uloge zapravo bile male.
U fokusu je prirodno Florens Pju, kao najveća zvezda u postavi koja nastavlja za sada impresivnu karijeru, zatim Kila Lord Kesidi, čiji se glumački talenat otkriva i odnosom njihovih likova koje igrom zajednički grade, uz puno hemije. Režiser se u ovom filmu potvrđuje i kao autor sa istančanim osećajem za vizuelni stil, a u tome dosta pomaže „kjaro-skuro“ fotografija Ari Vegner u pomalo ispranim tonovima, kao i upotreba elemenata scenografije i kostima kao simbola emocionalnog stanja likova.
Ono što je novina u Leliovom radu je tenzija koju je sposoban da stvori u saradnji sa montažerkom Kristinom Heterington i koja uspeva da veže pažnju gledalaca za teze koje se u scenariju postavljaju i razrađuju. Zapravo, ovakav film smo pre mogli da očekujemo od Leliovog zemljaka Pabla Laraina, i u smislu teza i u smislu njihovog filmsko-režijskog tretmana, ali to ne znači da se Lelio ne snalazi na terenu koji do sada uglavnom nismo percipirali kao njegov. Zapravo, ,,The Wonder“ je vrhunac njegove dosadašnje karijere i verovatno jedan od vrhunaca u ovogodišnjoj filmskoj ponudi.