kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Komedija, a naročito parodija kao njen, kako to uvreženo mišljenje nalaže, najprizemniji deo, teži su zadatak nego što se mnogima od nas čini. Naprosto, iza svega što se nama s pozicije gledalaca čini kao ludilo-zezanje stoji vrlo precizan i metodičan rad.
Upravo od stepena shvatanja tog rada zavisi i percepcija filma ,,Weird: The Al Yankovic Story“, koji se upravo ukazao na „striming“ platformi ,,Roku“.
Budimo iskreni, Al Janković proslavio se upravo parodijom, onom najdirektnijom, premda biografski podaci nalažu da je sposoban i za druge stvari i u svom primarnom fahu (kao muzičar-harmonikaš) i kao komičar. Opet, za razliku od njegove upadljive komičarske persone koju gledamo u njegovim spotovima i nastupima, njegov privatni život odiše upadljivo normalnom notom. Zbog toga bi klasičan biografski film o njemu i njegovom radu verovatno bio dosadan.
Srećom, Erik Epel na poziciji koscenariste i režisera filma dolazi iz krugova komediografa verziranih u različitm žanrovima uglavnom na televiziji. Druga srećna okolnost je to da je pomoć imao i u formi Jankovića na poziciji koscenariste, epizodnog glumca, pa čak i vokaliste, na čije stihove i melodije glavni glumac Danijel Redklif samo otvara usta. Treća srećna okolnost je sam Redklif kao vrlo ozbiljan glumac koji je jako posvećen komediji, što apsurdnijoj – to bolje. Uostalom, čovek je jednom prilikom uspeo da ubedljivo odigra leš koji prdi.
Važno je napomenuti da ,,Weird“, lažna i parodična biografija majstora parodije, nije kao film pao iz vedra neba. Pre nekih desetak godina, pojavio se skeč, odnosno lažni trejler, takođe u Epelovoj režiji, s tom razlikom da je Aron Pol igrao Jankovića. Promena glumca je projektu samo godila, jer je sinergija Epela, Jankovića i Redklifa ubedila ,,Roku“ da finansira film. I to bez obzira na to što je fizička sličnost između Jankovića i Redklifa gotovo nepostojeća (zapravo, svodi se na kovrdžavu kosu i naočare, dok se za brkove i havajske košulje mogu pobrinuti kostimografi i šminkeri). Redklif hvata onu zezatorsku esenciju Jankovića.
Što se radnje filma tiče, nema je smisla prepričavati jer je potpuno bizarna i očigledno napunjena lažnim biografskim podacima koji se slažu u elaborirane pozadinske priče Jankovićevih pesama i spotova. Kada i iskrsne u njoj nešto istine, ona je ili apsolutno neophodna (primera radi da radijski di-džej Doktor Demento promovisao Jankovića), ili apsolutno trivijalna i čudnija od nečega čega bi se ljudski um dosetio (recimo podatak da je Janković svoju prvu harmoniku kupio od trgovačkog putnika).
Od onoga što je tu sve izmišljeno i natrpano, neka zezanja funkcionišu kao distorzija stvarnosti. Recimo tretman Madone koju igra Evan Rejčel Vud u formi površne imitacije, koja je od osobe koja je u jednoj konverzaciji predložila Jankoviću da ,,Like a Virgin“ premetne u ,,Like a Surgeon“ podignuta na nivo Jankovićeve Joko Ono, pa onda i kriminalne gospodarice sveta. A neke su druge stvari plod prilično uvrnute mašte (Janković kao akcioni heroj, nevoljeno dete, alkoholičar i narkoman, provokator i Džim Morison za siromašne). Jasno, to sve ima svoju funkciju, ne samo da isparodira Jankovića, odnosno njegovu personu, ili muzičku scenu (što je zapravo i Jankovićevo poslanstvo na istoj), nego i klišee biografskih filmova, ali i neke druge stvari koje, čini se, ni sa Jankovićem, ni sa muzikom, ni sa biografskim filmovima nemaju očitih poveznica.
Na kraju, reč je o jednoj vrlo ozbiljnoj komediji, što se vidi u svakom gegu i štosu, koja ipak ne počinje i ne završava se s ovim filmom, budući i da je promocija filma uglavnom sačinjena od zezalica, lažnih izjava i citata. Takođe, ,,Weird“ savršeno ispunjava primarni cilj da uhvati suštinsku nit Jankovićevog humora i parodije, uključujući tu i neke nedostatke.
Naravno, nema tu govora o savršenom filmu, što je opet sasvim u skladu i sa Jankovićem i sa Epelom, a osnovni prigovor se svodi na to da ovde zapravo imamo umnoženi skeč, odnosno seriju skečeva razvučenih na tanko u formi dugometražnog filma. Taj prigovor stoji, ,,Weird“ je i predugačak i inflatoran, ali ne treba zaboraviti i da obojica „kreativaca“ iza ovog projekta, Epel i Janković dolaze iz miljea kraćih komičarskih formi. Epelu je ovo možda debi, ali Jankoviću ipak nije: a sudbina njegovog prethodnog pokušaja, komedije ,,UHF“ (1989) koji je od inicijalnog neuspeha kasnije dogurao do kultnog statusa, može poslužiti i kao putokaz. Za to, kako će ,,Weird: The Al Yankovic Story“ biti percipiran u budućnosti.