kritika objavljena na XXZ
2022.
scenario i režija: Carlota Pereda
uloge: Laura Galán, Richard Holmes, Carmen Machi, Julián Valcárel, Amets Otxoa, Irene Ferreiro, Camille Aguilar, Claudia Salas
Tinejdžerka Sara (Galán) koja ima problema s telesnom težinom na bazenu bude napadnuta i ponižavana pred neznancem od strane svojih mučiteljica – vitkih i popularnih cura koje joj na kraju otmu peškir i odeću i tako je prisile da kući ode samo u bikiniju, dok je njeno salo „na izvol‘te“ pogledima prolaznika. Tokom šetnje kući će nabasati na istog stranca koji je napad na nju nemo posmatrao, ali i na mučiteljice, otete i zavezane u tovarnom prostoru njegovog kombija. Šta joj je činiti?
Ovo je radnja kratkog filma Cerdita (2018) u režiji Carlote Perede koji je obišao brojne festivale i u matičnoj Španiji i u inostranstvu, marljivo skupljajući nagrade putem. Spoj žanrova horora i drame s društveno releventnom tematikom očito je bio odgovarajući. Četiri godine kasnije, na Sundance Festivalu zaigrala je i dugometražna verzija filma koja premisu kratkometražnog prethodnika dodatno nadgrađuje i produžava. U toku svoje festivalske distribucije, film je izašao i na internetu, što sugeriše to da će bioskopska distribucija biti preskočena, premda Piggy u svom pojavnom obliku prosto zaziva obnovu kulture „grindhouse“ bioskopa.
Ekspanzija kratkog filma našu junakinju Saru smešta u preciznije definisanu sredinu: u porodicu gde je, kao i u selu u kojem živi, na dnu hranidbenog lanca. Mlađi brat (Otxoa) je nemilosrdno zeza, otac (Valcárel) je ignoriše, a majka (Machi) se po svom pristupu ne razlikuje puno od siledžija i siledžijki od kojih je na ulici brani, budući da na svaki Sarin gest reaguje pitanjem „šta s tobom nije u redu?“ i da je ona sama uvaljuje u neke od sramotnijih situacija, budući da je tera da pomaže u porodičnoj mesari, dok svoju moć nad njom demonstrira i u „prepisivanju“ dijete.
U selu je ona na meti popularnij devojaka Mace (Salas) i Roci (Aguilar), dok njena bivša prijateljica Claudia (Ferreiro) to sve posmatra i pasivno učestvuje u sramoćenju. Ispostavlja se da je bradati stranac s bazena, kasnije se ispostavlja serijski ubica (Holmes), jedini koji je tretira kao ljudsko biće. Zbog toga Sara nije baš sklona da, jednom kada se otmica dogodi, o onome čemu je svedočila izvesti policiju, roditelje otetih devojaka, pa ni svoje roditelje jer zna da će sumnja pasti na nju. Opet, sumnja će na nju pasti kako god, pa nije baš uputno za nju da sedi skrštenih ruku...
Istini za volju, film pri sredini svog trajanja pada u tempu, što biva rešeno okretnom i krvlju natopljenom horor-trilerskom završnicom, ali sama ta završnica nudi generičko rešenje u pojednstavljivanju centralne metafore filma. Pa opet, Piggy nije film koji će toliko apelovati na naše cerebralne funkcije (naprosto, bavi se tipski razrađenim jednostavnim konceptima), niti na visceralni deo, mada se tu više trudi (nije toliko šokantan i gadan), već na emocije, budući da je Sarin internalizovani horor (odrastanja u poziciji „čudaka“ u maloj, suženoj sredini) i gađenje koje ona oseća sama prema sebi zapravo gušći, snažniji i opipljiviji od žanrovskih rešenja za zaplet i rasplet.
Takođe, Piggy je sjajno odglumljen film. Laura Galán reprizira ulogu iz originalnog kratkog filma i u njoj verno dočarava sav bes i svu nemoć osobe koja je sama pred neprijateljski nastrojenim svetom i koja konstantno između dva zla mora birati ono manje ili makar manje bolno. Carmen Machi u ulozi majke poseduje izuzetnu prezencu na ekranu i kao takva je dragocen dodatak u ekspanziji kratkog filma na dugi metar, a scene koje njih dve dele (uglavnom je to majčino hvatanje Sare „na delu“, za šta ona pretpostavlja da su ataci na frižider, a nesrećna devojka bi se zapravo samo izvukla iz komplikovane situacije) glumački su najmesnatije i najbogatije u filmu.
Na kraju, Piggy funkcioniše kao hibrid nekoliko klasičnih horora i trilera, od Carrie (doduše lišene natprirodne manifestacije gneva), preko natruha Bonnie & Clydea / Badlands (koncept „love on the run“) i trilera osvete, pa do punokrvnih ruralnih kasapljenja u stilu The Texas Chainsaw Massacre, ali sa izraženijim angažmanom. Time se nastavlja na „novi-novi francuski ekstremni film“ čiji talas uglavnom nose režiserke i koji se intenzivno bavi pozicijom višestruke drugosti, prvo po kriterijumu pola, a onda i po drugim kriterijumima koji mogu doći u obzir za diskriminaciju. Piggy daje glas svim onim debelim curama koje su bile i još uvek jesu na meti uvreda u svojim sredinama.