kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ovako nešto se može dogoditi bilo kad i bilo gde, ali u filmu ,,God’s Creatures“ američkog režiserskog dvojca koji čine Sela Dejvis i Ana Rouz Holmer, dogodilo se u neimenovanom ribarskom selu u Irskoj u vreme blisko sadašnjem, ali u kome ne možemo uočiti puno promena od kraja prošlog veka.
To selo živi uhodanim ritmom verovatno od pamtiveka: muškarci su ribari i lovci na ostrige, žene rade u postrojenju za preradu njihovog ulova, a svi zajedno odlaze u jedan jedini pab dok starije žene čuvaju unučad.
Muška deca se više vole nego ženska, reč muškarca se više poštuje nego reč žene, pa je ženama preostalo da se verbalno podržavaju međusobno na cigaret-pauzama na poslu tokom kojih se trač-partije brzo premetnu u filozofske razgovore. A kada neko nastrada zbog nesreće na radu (roditelji, naime, ne uče decu da plivaju, ali za to postoji racionalan razlog: morske struje su tu prejake, pa je razumno da se suzbije poriv plivača da spasi kolegu-neplivača koji se davi, što bi rezultiralo davljenjem i njega samog), celo selo ga žali na zajedničkom bdenju. Ako vam je asocijacija na sve to reč „atavizam“ – u pravu ste.
Iz tog sela retko kad neko odlazi, a ako ode – ne vraća se. Ali svako pravilo ima svoj izuzetak i upravo njime započinje zaplet filma. Posle nekoliko godina provedenih u Australiji tokom kojih se svojima nije javljao, vratio se Brajan (Pol Meskal). Njegov otac Kon (Deklan Konlon) nije baš srećan što ga vidi i jedva mu nekako pruža ruku, što je nepogrešiv signal da Brajan ima reputaciju „problematičnog“. Ali, majci Ajlin (Emili Votson) sada je konačno srce puno jer se vratio sin-prvenac i time joj popunio prazninu u srcu koju ova omiljena menadžerka u fabrici ribe, uvek spremna da priskoči u pomoć svojim koleginicama i podređenima, nije ni znala da ima. Za razliku od Brajana, majčinu ljubav i pomoć nije osetila Ajlinina kći Erin (Toni O’Rurk), i sama mlada majka.
Brajan, za koga ne znamo ni zašto je otišao ni zašto se vratio, dolazi sa dva plana o revitalizaciji „stvari“ iz prošlosti. Jedan od njih odnosi se na „farmu“ ostriga koja je još uvek u porodičnom vlasništvu, a drugi na vezu koju je nekada davno imao sa Sarom (Ajling Fransiozi) koja, iako je jedva izašla iz veze sa zlostavljanju sklonom Fransijem (Brendan Makormak), a izbor partnera u selu je daleko od sjajnog, sa pređašnjim bivšim takođe ne želi da ima ništa. Kada Brajan postane osumnjičen za seksualni napad na Saru, Ajlin mu gotovo mahinalno daje alibi koji je policiji i sudu dovoljan da ga, uprkos reputaciji, oslobodi sumnje, što nju dovodi u konflikt ne samo sa svojim prijateljicama, nego i sa samom sobom, shvatajući da je njen sin možda (hm, verovatno) ne samo baraba, nego i sociopata ili čak psihopata.
Zaplet je možda relativno tanak, što je i inače odlika „pisma“ Sele Dejvis i Ane Rouz Homer koje su zajedničkim snagama pre sedam godina stvorile jedan izuzetno atmosferičan, istovremeno eteričan i snažan indi-film ,,The Fits“, Dejvis kao montažerka, Holmer kao režiserka, a zajedno kao scenaristkinje.
Atmosfera u ,,God’s Creatures“ takođe odnosi prevagu nad zapletom, pa film deluje istovremeno i sasvim univerzalno (čak toliko da se paralela može povući do crnogorskog, odnosno jugoslovenskog konteksta i Živka Nikolića) i sasvim autentično. Za autentičnost nije teško naći materijalni dokaz: priča za film potiče od producentkinje Fodle Kronin O’Rajli koja je odrasla u sličnom okruženju, a u scenario ju je uobličio njen prijatelj iz susednog sela Šejn Krauli.
Tehničke komponente filma i te kako igraju dramaturšku ulogu, pa je tu zanat dignut na nivo umetnosti. To se odnosi na fotografiju Čejsa Irvina (ove godine radio je i na ,,Blonde“ Endrua Dominika) u izuzetno tamnim tonovima plave, smeđe i sive boje, muziku Denija Bensija i Saundera Jurinasa koja pogađa sablasne neoklasične tonove. I to oslikavajući previranja u glavi protagonistkinje, a naročito dizajna zvuka koji auditivnu podlogu puni hukom vetra i zveketom školjki.
Izuzetan je i kasting filma. Dečačka aura Pola Meskala (serija ,,Normal People“, prošlogodišnji film ,,The Lost Daughter“ Megi Džilenhol) ovde je zakrenuta u smeru nečeg ne samo misterioznog, nego i inherentno jezivog. Ajling Fransiozi (poznata po ulozi u neprijatnom australijskom „rape-revenge“ vesternu ,,The Nightingale“ Dženifer Kent) i ovde reciklira slavujski glas i sposobnost recikliranja patnje.
I dok je ostatak ansambla popunjen iz redova manje poznatih irskih glumaca koji dodaju notu autentičnosti, glavna uloga je poverena Emili Votson koja se proslavila upravo ulogom u filmu uronjenom u sličan ambijent i sličnu atmosferu – ,,Breaking the Waves“ (1996) Larsa fon Trira. Od tada smo i te kako imali prilike da je gledamo na velikom platnu, ali po pravilu u sporednim ulogama žena i majki glavnih (muških) junaka, tako da je zapravo umesno pitati koliko smo zapravo mogli da je vidimo. Sada to nije slučaj, naprotiv. Sa ,,God’s Creatures“ Emili Votson zaista može da pokaže kakva je glumica i ono što vidimo je prilično impresivno.