kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Samo dve stvari su konstantne. Jedna je da vreme teče uvek unapred i da, dok teče, sve se menja. Dobra ilustracija bi bio primer sa žargonom i slengom i time da se on toliko menjao kroz vreme, da različite generacije teško razumeju jedna drugu.
Zašto bi sa filmskim jezikom bilo išta drugačije? Stvari koje su nekad bile revolucionarne ili makar inovativne sada su anahrone, pešačke i klišeizirane. Ima, naravno, autora van prostora i vremena, ali oni su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo.
Na starenje i gubitak relevantnosti nije imuna ni novoholivudska generacija, pa ni ona iza nje. Silni su već pomrli, Klint Istvud i Vudi Alen kao da još odolevaju zovu penzije (mada i oni su počeli davati signale da su za istu konačno spremni), u penziju je, pak, otišao Kopola, pa ju je hobistički prekinuo izbacujući novi „kat“ poslednjeg ,,Kuma“ (,,The Godfather“, 1972) u prigodi godišnjice. Milijus posao može da nađe na televiziji, eventualno. De Palma je isto, čini se, potrošio sve poene, malo svojom krivicom, možda zato što nije shvatio da se publici opseg pažnje smanjio, pa nove projekte mora da finansira metodom štapa i kanapa. Jedino Skorseze nikada nije baš pao, mada bi se njemu dogodilo da se tu i tamo oklizne, kao što je Šreder jedan od onih najređih primera koji su stvarno dotakli dno, uspeli da se s njega izvuku i vratili se jači nego ikad.
Sudbine svojih ispisnika delio je i Volter Hil, briljantni scenarista i spretni režiser koji nam je u bogatoj karijeri podario žanrovska remek-dela kao što su ,,The Driver“ (1978), ,,The Warriors“ (1979), ,,Southern Comfort“ (1981) i ,,Streets of Fire“ (1984). Nakon uspona na zadovoljavajuću visinu i održavanja na njoj igranjem na svojim pozicijama i po svojim pravilima, usledio je pad na ukletom projektu ,,Supernova“ (2000), progonstvo na televiziju (gde je serijom ,,Deadwood“ pokazao da nije za staro gvožđe) i uglavnom neuspešni pokušaji povratka u domene holivudske relevantnosti. U ovoj godini u kojoj je Hil napunio okruglih 80, jedan njegov film je uvršten na program Venecije, a sada je, mimo bioskopske distribucije, pristao na VOD tržište.
Prva stvar koju moramo da znamo o ,,Dead for a Dollar“ jeste da je u pitanju vestern, Hilov verovatno omiljeni žanr na koji se poziva čak i kada operiše u vodama nominalno drugih žanrova. Snimio je Hil nekoliko „čistih“ vesterna u kojima se dotakao legendarnih ličnosti Divljeg zapada, kao što su to Džesi Džejms (,,The Long Riders“, 1980), poglavice Džeronima (,,Geronimo: An American Legend“, 1993) i Divljeg Bila Hikoka (,,Wild Bill“, 1995).
Još je više njegovih filmova (i pre toga scenarija) koji formalno egzistiraju u drugim žanrovima, ali im vestern izbija i iz ambijenta, i iz mehanike zapleta, i iz etičke potke. Uostalom, nisu li Kejdžuni (Amerikanci francuskog porekla) u ,,Southern Comfort“ (1981) analogni Indijancima? Nije li zaplet ,,Extreme Prejudice“ (1987) u kojem se sukobljavaju prijatelji iz detinjstva, jedan teksaški rendžer i jedan narko-diler, čisti vestern? Nije li ,,Last Man Standing“ (1995), inače polu-oficijelni rimejk Kurosavinog ,,Yojimba“ (1961), vestern po apsolutno svemu, osim po vremenu dešavanja radnje zbog čega su konjska kola zamenjena onim motornim? Na kraju krajeva, nije li i svaki film pomalo vestern, jer vestern prvo mitologija, pa onda sve ostalo?
Ali, vratimo se na temu. Mesto radnje je teritorija Novog Meksika, godine 1897. Lovac na ucene Maks Borlund (Kristof Volc) u zatvoru posećuje kockara i plačkaša Džoa Kribensa (Viljem Dafo) netom pre nego što će ovaj izaći, upozoravajući ga da bi bilo bolje za sve da ne pokušava da mu se osveti i da svako krene svojim putem, podvlačeći to činjenicom da je upravo on upucao nekog odmetnika Frenka, onog iz uvodne scene koju smo promatrali iza spoljnog zida kuće.
Džo kaže da ga neće aktivno tražiti i da ga zanimaju pre svega karte, tekila i senjorite, zbog čega namerava da ode u Meksiko. Kao što znamo da Hil crno-belu fotografiju upotrebljava za sećanja i snove, tako znamo i da će se putevi dvojice muškaraca koji zapravo rade jedino što znaju već negde susresti.
U međuvremenu, Maks dobija zadatak od američke vojske da biznismenu i „prijatelju vojske“ Martinu Kidu (Hejmiš Linklejter, sin reditelja Ričarda) priskoči u pomoć i vrati njegovu ženu Rejčel (Rejčel Brosnan) koju je, navodno, oteo dezerter Ilajdža Džouns (Brendon Skot) i odveo je u Meksiko, odakle traži 10 hiljada dolara otkupa. Za svoj poduhvat, Maks će od Kida dobiti dve hiljade dolara, od toga 500 dolara avansno, a od vojske pratnju u vidu Ilajdžinog saborca Alonza Poa (Voren Burk) na konju i jedne mazge da nosi njihovu opremu. Po čak tačno zna kamo su se njih dvoje uputili, zbog čega se da naslutiti da stvari nisu onakve kakvim ih Kid predstavlja.
Jednom kada stignu u meksičku državu Čivava, naši tragači će se naći na teritoriji kojom, u mafijaškom stilu, upravlja posednik Tiberio Vargas (Bendžamin Bret) kojeg se čak i policija boji, gde će i pronaći, ispostavlja se, odbegli par. Dodatnu komplikaciju predstavlja činjenica da je Ilajdža, kao i Alonzo, tamnoput, a da je Rejčel belkinja. Rešen da ispuni svoju dužnost, Maks će se naći pred moralnom dilemom jednom kada ga Rejčel uveri da je Kid siledžija i manipulator. Sa druge strane, Džo je na partiji karata upucao Vargasovog „poslovnog partnera“ Engleza Bila (Gaj Barnet), pa se našao u dugu prema Vargasu, a koji ne želi američko komešanje na svojoj teritoriji, a ni prekograničnu saradnju državnih policija, pa mu daje zadatak da se reši „Gringosa“ koji tu prave nered. Pozornica je postavljena za obračun, ili za više njih...
Dok zapliće radnju sa izuzetnim osećajem za ekonomiku scenarija, pritom pokazujući da je svestan da su teme obespravljenih (žena i nebelaca) sada u trendu, Hil je pred nama u svom vrlo solidnom izdanju. Takođe je svestan i kakav film želi, pa su te društvene teme našeg veka kod njega koji ipak dolazi iz prošlog, tek nadopuna priče o dvojici (belih) muškaraca na različitim stranama zakona koji ne mogu da pobegnu od sebe, iako se trude da žive svaki prema svom kodu, nazivao se on zakon, ugovor, dogovor ili neki unutrašnji osećaj pravde.
Problem je, međutim, što je Hil priču čak i za nijansu previše zapetljao i načičkao likovima koji ne stižu da se razviju dalje od toga da prosto „servisiraju“ zaplet. To se vidi i po „kastingu“ u kojem imamo dva glumca s jakom reputacijom i dosta njih sa, u najboljem slučaju, prosečnom. Volc igra Maksa kao lagani omaž ulozi doktora Šulca koju je odigrao kod Tarantina u ,,Django Unchained“ (2012), doduše bez onakve folerske demonstracije elokvencije i manira. A Viljem Dafo izvlači jednu od zadržanijih uloga u poslednje vreme, a da ista ne izgubi na koloritnosti. Rejčel Brosnan uspeva da u Rejčel Kid za koju jedino shvatamo da je „slobodoumna“ unese još nešto dubine i teksture, što ne treba da čudi nakon što smo je videli na delu u sjajnom gangsterskom trileru ,,I‘m Your Woman“ (Džulija Hart, 2020), dok ostatak glumaca baš i nema šta da radi sa svojim jednostavnim likovima.
Na tehničkom planu, Hilova režija jeste pomalo klasicistička i okoštala, ali svejedno uspeva da servisira materijal koji mu leži. Daleko od toga da će nas veteran ičim zadiviti, viđali smo ga u dosta agilnijem izdanju, ali to mu verovatno nije ni cilj. Možda čak i on pokušava da bude diskretan, pokušavajući da uhvati neku nit realizma (lagano isprana fotografija u kojoj se pretapaju nijanse oker, smeđe i sive govori u tom pravcu) ili da nam demonstrira da vestern nije umro, što je valjda cilj one „morikoneovske“ muzike. Na kraju, možda ,,Dead for a Dollar“ i nema neku višu svrhu od toga da je Volter Hil u 81. godini snimio film, ali ponekad je i to dovoljan razlog da veteranu ukažemo poštovanje.