Chappie

2015.

režija: Neill Blomkamp

scenario: Neill Blomkamp, Terri Tatchell

uloge: Sharlto Copley, Dev Patel, Ninja, Yo-Landi Visser, Hugh Jackman, Sigourney Weaver, Jose Pablo Cantillo, Brandon Auret

Pre nego što je Chappie ugledao mrak kino-dvorana, južnoafrički reditelj i majstor efekata Neill Blomkamp, autor ingenioznog filma District 9, davao je intervjue u kojima je pominjao da je zeznuo svoj prethodni film Elysium, kao i da je njegov sledeći projekat peti nastavak Aliena. Ove izjave naoko nemaju previše veze jedna s drugom, ali nešto drugo se tu skriva. Chappie je film koji je startao sa niskim očekivanjima i lošim rezultatima na testovima, te poprilično podeljenim, uglavnom negativnim kritikama u Americi, što je donelo mogućnost minusa u konačnom bilansu i laganu ogradu studija, pa i samog Blomkampa, iako je to bio i ostao njegov “pet project”. Stvar je donekle popravljena rezultatima iz Evrope i gotovo simultanim premijerama po celom svetu, a i ne-američka kritika mu je bila naklonjena, pa film makar neće otići u “crveno”. Blomkamp je svejedno požurio da se što pre veže za novi projekat, iako je u svojoj dosadašnjoj karijeri odbijao nastavke, “re-boote” i ekranizacije stripova iz franšize i svoje repertoarske SF-ove je radio po originalnim scenarijima i sa nemalom dozom socijalnog podteksta.

Pročitao sam neke od tih nepovoljnih kritika i moram reći da su ljudi potpuno u pravu iz svog ugla: Chappie dosta zavisi od svog naslovnog, glavnog junaka, robota koji ima svest i napreduje, a on je često iritantan. Ceo film je glasan i nejasan. Likovi su karikaturalni. Njihov stil je često grozan. Ide se na bujicu nabacanih ideja bez strukture. Premisa je stara i rabljena, poslednji put pre godinu dana u novom Robocopu. Uz to, film još poprilično šteka čak sa osnovnim postulatima interne logike. Kažem, u pravu su, sve to stoji, ali sve to je savršeno nebitno jer je Chappie ne samo zabavan film koji će vas uvući u svoju atmosferu, nasmejati i držati u stanju napetog gledanja, nego i film o čijim ćete pojedinostima dugo razmišljati i raspravljati.

Nakon svog neuspelog 100% hollywoodskog eksperimenta Elysium koji je patio od traćenja dobrih glumaca i krize identiteta u dilemi da li bi bio mudar ili zabavan film, Blomkamp se vratio u Južnu Afriku i zajedno sa svojom ženom napisao scenario za Chappija. Stvari su se od vremena District 9 promenile utoliko što je Blomkamp postao relativno etablirano ime koje privlači studijsku podršku i što je iz Južne Afrike globalnu slavu stekao još jedan fenomen. Radi se o sastavu Die Antwoordčiji su članovi u glavnim ulogama u Chappiju i uglavnom slume sami sebe, tako da film deluje kao njihov dvočasovni spot ili kao vešto snimljena, iako pomalo nesuptilna reklama.

Opet je u pitanju bliska budućnost, samo tema nisu vanzemaljci i apartheid, nego sve veće klasno raslojavanje, bujanje kriminala i roboti. Naime, policija je u svoje redove uvela robote koji postupaju prema programu i potrebno im je samo dati naređenje. Robote proizvodi kompanija TetraVaal, a oni su izum inženjera Deona Wilsona (Patel) i zamišljeni su kao korak prema pravoj, samodostatnoj veštačkoj inteligenciji. Nasuprot njemu u kompaniji na drugom projektu radi Vincent Moore (Jackman), religiozni fanatik koji veštačku inteligenciju smatra nemoralnom i blasfemičnom. Zbog efikasnosti robota, njegov projekat ogromnog “drona” je nekako skrajnut, ali daleko od toga da je on odustao. Kada Deon uspe da poveže kockice i sastavi software za veštačku inteligenciju u punom smislu te reči, njegova šefica (Weaver) nije time oduševljena jer joj se čini kao besmisleno u okviru oružane korporacije. Deon ipak drpi oštećenog policijskog robota kako bi isprobao svoj izum, ali ubrzo postaje žrtva otmice od strane dvoje gangstera.

Oni su Ninja i Yo-Landi, i imaju sedam dana da izvedu veliku pljačku i vrate veliki novac koji duguju još opasnijem gangsteru. Pod pretnjom, Deon će im ostaviti robota sposobnog da uči kojeg će oni nazvati Chappie. Štos je u tome što je on još beba. Na razumskom nivou će napredovati brže nego na emotivnom, tako da će od njega ispasti eksplozivna kombinacija hiperaktivnog klinca koji brzo uči, ali je istovremeno i potpuno nezreo. Ninja će ga trenirati za gangstera, a Yo-Landi će razviti majčinske osećaje za novog člana družine. U priči su, naravno, i Deon i Vincent i kompanija i politika i moralne dileme i dugovi i pljačka, a ono što sledi je opšti cirkus.

I taj cirkus, manična akcija, preglasna muzika, karikaturalni likovi i atmosfera radikalizirana do pucanja su ono što drži film kompaktnim i suvislim, uprkos logičkim i motivacijskim greškama. Stari je to trik, tako napraviti adrenalinski haos na ekranu i time sakriti haos u scenariju, ali ovde to pali. Razlog za to je dvojac iz Die Antwoorda i celi koncept u kome oni preuzimaju film.

Narativna linija je samo okvir u kojem su glavna stvar njih dvoje i kontra-kulturni pravac kojem oni pripadaju. On se zove Zef i zapravo je dosta stara priča u Južnoj Africi. Svodi se na filozofiju da sirotinja može biti cool ako od odbačenih delova drugih kultura sama stvara neke svoje nove kreacije. U praksi sadašnjeg trenutka, Zef je trashy odgovor na hipsteraj i polako postaje globalno priznat.

Iako je uglavnom “showcase” za vizuelni i auditivni materijal Die Antwoorda, čak u tome nije nimalo suptilan sa svim silnim grafitima, šablonima i tetovažama naziva albuma i singlova, pa graniči sa “product placementom”, Chappie nije samo to. Usred adrenalinske akcije se tu i tamo ubacuju poprilično zanimljive ideje. Kažem ubacuju, ali ne i razrađuju, jer je Blomkamp zamislio da to radimo mi, gledaoci, svako za sebe, u toku filma i kasnije. Blomkamp to čini na dva prepoznatljiva načina. Prvi je njegov “trademark” sa lažnim vestima i lažnim dokumentarnim snimcima, prisutnim na samom početku i pred kraj filma. Drugi je zanimljiviji štos, a to je da vrlo ozbiljne stvari, poput ideja i emocija, ubacuje u komičnim trenucima koji bi inače služili kao pauza za odmor od adrenalina. Nije Chappie slučajno na nivou deteta, kao što ni Jackmanov lik ne izgleda slučajno tako kako izgleda, sa idiotskom “fudbalerkom” na glavi i obučen u kretenski šorts i nije bez razloga sve luđi i fanatičniji kako film odmiče. Neću vam nabrajati na šta se sve to referira, jer je toga i previše, pa će vam dobro doći da se sami zabavite sa otkrivanjem referenci i šta bi one mogle značiti.

Chappieje jedan sasvim solidan filmski doživljaj i iako razumem kritike upućene tom filmu, ne slažem se s njima i imam utisak da su se bavile samo najpovršnijim aspektima filma, i da ga nisu razumeli kao celinu. Moguće je da neće biti onakav hit kakvom su se nadali producenti, ali već sada je izvesno da će se domoći barem pozitivne nule. Možda neće biti planiranih nastavaka (inače, bili bi nepotrebni jer je film završen i zaokružen), ali šta su pusti nastavci u poređenju sa kultnim statusom koji mu se smeši jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti.