2014.
režija: Mélanie Laurent
scenario: Mélanie Laurent, Julien Lambrochini (po romanu Anne-Sophie Brasme)
uloge: Joséphine Japy, Lou de Laage, Isabelle Carré, Radivoje Bukvić, Claire Keim, Roxane Duran, Louka Meliava, Carole Franck
Mélanie Laurent je imala munjevit uspon u glumačkoj karijeri. Sada je kao glumica međunarodno poznata i priznata, a osim talenta, pomogao joj je i splet srećnih okolnosti, odnosno saradnja sa Tarantinom na Inglorious Basterds. Da se podsetimo, isti film je doneo Oscara Christophu Waltzu i takođe lansirao njegovu uspešnu međunarodnu karijeru. Ono što je o Laurentovoj manje poznato je činjenica da se bavi i režijom, a Respire joj je drugi dugometražni film koji potpisuje.
Za razliku od glume u kojoj je versatilna i prilagodljiva, u pogledu režije za sada ima jasno izgrađen (ili ograničen) stil i izbor tema. Oba njena filma su drametine smeštene u određene okvire (familija, vršnjačka grupa) i na neki posredan način se bave odrastanjem. Oba filma su onako festivalski teška i neprijatna, što je dovoljno da ih uvrsti u konkurenciju, osigura poneku nominaciju, a u slučaju nedavno završenog Festa, i neku nagradicu.
Filmovi o odrastanju su najčešće pozitivni i gledljivi najširoj publici, neretko budalasti i sentimentalni, ali po pravilu su optimistični. Ne i Respire. Zapravo, ovde se može povući paralela sa jednim drugim, boljim, takođe francuskim filmom, La vie d'Adele. U oba slučaja imamo dve devojke i u oba slučaja jedna otkriva neku novu dimenziju života drugoj. U oba slučaja one baš i nisu tolike klinke, maturantkinje su u najmanju ruku. U oba slučaja imamo primere okrutnosti koji će svakako imati posledice. Čak Respirelagano skreće ka toj lezbo-komponenti koja je bila prisutna u La vie d'Adele, ali niti ima eksplicitnosti, niti nivo odlazi dalje od one glupavo-tinejdžerske fascinacije.
Respire čak i počinje slično kao La vie d'Adele, slikom školskog života. Sa jedne strane, reč je o dvostruko kraćem filmu, pa se dve cure mnogo brže upoznaju i sklapaju nekakvo prijateljstvo. Sa druge strane, kako je i njihovo prijateljstvo površno, tako se i film doima razvučenim, površnim i u velikoj meri kao ispričana priča. “Twist” ovde je izdaja, manipulacija, psihičko nasilje u vršnjačkim grupama i ta toliko puta opevana fragilnost mladih duša.
Dakle, imamo Charlie (Japy), devojku koja vodi neupadljiv život. Ima neko svoje društvo, dečka sa kojim se kao nešto muva, i priprema se za maturu. Jedino što nju zapravo muči je situacija u kući: otac (Bukvić) je naoko simpatičan tip, ali je zapravo ljiga i švaler, dok je majka (Carré) od one relativno popustljive sorte koja uporno ponavlja isti obrazac i primi muža nazad. Onda u njen život ulazi Sarah (de Laage), nova cura u školi koja vrlo brzo postaje njena najbolja drugarica. Sarah, sa jedne strane, nudi malo živosti i beg od sive egzistencije, ali je takođe i loš uticaj, manipulativna, destruktivna, negativna.
Problem nastaje kada prijateljstvo između njih dve pukne i kada se sve to pretvori u mučenje Charlie. Simpatičan detalj na tom mestu je paralela sa odnosima kod Charlie u kući, taj obrazac međuzavisnosti, ali to nije dovoljno da održi film na okupu. Respire onda počinje da ide linijom tinejdžerske melodrame o psihičkom zlostavljanju, da bi se završio ne preterano inovativnim nasilnim šokom.
Autorica izvornog romana je svoje delo napisala kad je i sama bila tinejdžerka, pa se sa te strane može gledati kao simpatično naivna klinačka pretencioznost. Mélanie Laurent nije mlada i neiskusna, ali propušta da kao autorica, ovog puta filma, da jednu drugu, zreliju dimenziju. Slično važi i za njenog ko-scenaristu Lambrochinija jer se njihov zajednički scenario zasniva na već viđenim stvarima i modelima, bez varijacije, inovacije ili makar komentara. Dve stvari su ipak pogođene: fotografija je odlična, a casting izuzetan. Obe mlade glumice su zlata vredne, a sjajno ih prate i njihovi vršnjaci i vršnjakinje, kao i iskusniji profesionalci. Ali dobar film ne čini samo dobra gluma ili dobre namere... Možda grešim, ali Respire je za moj pojam izuzetno prosečan film.