kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kao glumac i kao režiser, i kada zaista radi s osećajem i kada tezgari na komercijalnim projektima za Marvel (prvi film ,,Thor“ serijala), Disney (njegovi ,,Cinderella“ (2015) i prošlogodišnji ,,Artemis Fowl“) ili akcione franšize (,,Jack Reacher“ Kristofera Mekvirija iz 2012. godine), Kenet Brana unosi neke jake i zvučne „šekspirovske“ tonove.
Njih ćemo osetiti čak i u najnovijoj varijanti franšize o Poarou koja je, preteranom dizajnu, ošljarskoj egzekuciji i nepostojećoj ciljnoj grupi uprkos, ipak našla svoju publiku. Nema tu ničeg čudnog, Brana je karijeru razvijao u pozorištu i na filmu, a Šekspirovi komadi su mu specijalizacija, pa je režija istih bila logičan sledeći korak.
Možda upravo zbog te „šekspirovske“ aure kojom ispunjava prostor oko sebe, Brana deluje „engleskije“ od britanske kraljice, Eltona Džona i same Engleske. Štos u svemu tome je da Brana zapravo nije Englez, odnosno da s tim identitetom nije rođen već ga je usvojio. Kenet Brana je rođen kao Irac u Belfastu, gde je i proveo detinjstvo, a u Englesku se preselio sa porodicom kao devetogodišnji dečak na početku ne uvek intenzivnog, ali zato dugog i iscrpljujućeg građanskog rata u Severnoj Irskoj, perioda u anglosferi poznatog kao Nevolje koji je trajao od 1969. do 1998. godine.
Njegov film ,,Belfast“ koji je premijerno prikazan na festivalu u Teluridu (inače dobrom prediktoru za Oskare), da bi kasnije zaigrao i u Torontu, Londonu, Rimu i Talinu uz dosta američkih festivala koji dodatno argumentuju tezu da je u toku kampanja za nagrade, Branini su filmski memoari gotovo autobiografskog nivoa. Pomislite na Kuaronov film ,,Roma“ (2018) ili na Burmanov film ,,Hope and Glory“ (1987), ili na još nekoliko naslova na temu odrastanja u okolnostima rata i društvenih nemira, ali to će samo poslužiti kao nekakav osnovni putokaz za ono što je ,,Belfast“. U pitanju je svakako Branin najličniji i najemotivniji film.
Nakon kratke uvodne dron panorame sadašnjeg Belfasta pod neonskim svetlom noću koje obasjava savremene umetničke spomenike i zgrade-spomenike industrijskom nasleđu, Brana nas vodi u crno-beli svet Belfasta 1969. godine. Fotografija Harisa Zambralukosa će boju dobiti i na kraju, u još jednoj panorami na kojoj je „odštampana“ posveta svima onima koji su Belfast napustili, koji su u njemu ostali i koji su tu poginuli, ali i u nekim momentima u sredini kada junaci filma budu premešteni u fantastične svetove filma i pozorišta.
Naš junak i Branin alter ego je devetogodišnji Badi (simpatični Džad Hil) koji sa starijim bratom Vilom (Luis Mekaski) i majkom (Kaitriona Balf, nalik na Kejt Blančet s tamnom kosom) živi u radničkom kvartu u severnom delu grada, dok otac (Džejmi Dornan, izvrstan) radi u Engleskoj i kući dolazi jednom ili dvaput mesečno. Badiju dobro ide u školi, a motivacija za to je da napreduje u razrednoj hijerarhiji i dobije mesto pored Ketrin koja mu se sviđa, dok slobodno vreme provodi ili na ulici sa komšinicom tinejdžerkom Moirom (Lara Mekdonel) čiji nestašluci prestaju da budu dečije simpatični i postaju signal huliganizma, ili u kući. I to kod bake (Džudi Denč, jedna i jedina) i dede (Kjaran Hajnds, veličanstven) čija je rutina međusobnog prozivanja simpatična nekome sa strane. Badi i svi oko njega žive skromno, ali u nekakvoj slozi.
Onda dolazi avgust 1969. godine i ulični neredi u kojima protestantska rulja napada katolike koji su ostali u nekima od protestantskih kvartova. Postavljaju se barikade i dolazi vojska. Badijeva porodica je iz protestantskog miljea, ali im se svakako ne sviđa ono što se dešava i ne podržavaju nasilje. Pitanje je koliko još mogu da budu neutralni, posebno pod pritiskom mlade i nadobudne barabe Bilija Klentona (Kolin Morgan) koji je „unapređen“ u paravojnog komandanta ulične straže. Familija, međutim, ima i drugih, sasvim ličnih problema, u smislu nagomilanih poreskih dugova, pa otac razmišlja o emigraciji u Kanadu ili Australiju, ili čak u Englesku ako se ukaže prilika, dok majka i deca znaju samo za život u Belfastu i opiru se ideji da bi se selili negde. Vreme odluke se približava...
Nostalgija je uvek put u nešto što ne korespondira nužno sa faktografskom istinom, već je njena realnost distorzirana, a sećanja su obojena promenjivim, varljivim emocijama. U tom smislu, Brana nema nikakvih ambicija da govori o istorijskoj istini sukoba u Belfastu i Severnoj Irskoj uopšte, već govori o svom detinjstvu s onom uobičajenom naklonošću prema srećnim trenucima kojima je ono obilovalo, političkoj situaciji uprkos. Badi kao lik zapravo samo oseća neke bliže i neke dalje odjeke istih, na koje reaguje s tipičnim dečijim kombinacijama zbunjenosti koja vodi u humor (kada on i Mojra razgovaraju o taktici kako se sklanjati od čijih uličnih bandi i kako izbegavati njihova pitanja), oportunizma (u neredima se u masi mogu orobiti radnje i ukrasti slatkiši ili prašak za veš) i eskapizma. Brana je tu iznimno pošten, a situacije koje opisuje deluju istinito, kao nešto što se njemu kao detetu urezalo u pamćenje.
U međuvremenu dok on pokušava da se snađe, odrasli oko njega vode teške razgovore kojima se kao sudbina perpetuiraju neprijatne životne okolnosti iz generacije u generaciju. Kao što otac radi u Engleskoj, tako je i deda radio, i nedostajao je baki dok je ona podizala svoju decu, pa se može reći da je privremena emigracija neka vrsta irskog usuda. Reakcije na zaoštravanje krize kreću od eskapističkih („to ne može dugo trajati“) do shvatanja da je u zatrovanoj sredini jako teško biti čovek.
Opet, i za njih postoje trenuci radosti, u bioskopu (bilo da je reč o treš-spektaklu ,,One Million Years B.C.“ (Don Čafi, 1966) s Rakel Velč za koji otac u šali kaže da će biti edukativan za dečake ili mjuziklu ,,Chitty Chitty Bang Bang“ (1968) Dika van Dajka) i u muzici (saundtrekom dominira Van Morison, a jedna scena u kojoj otac peva dok majka pleše kao da žali za propuštenim prilikama posebno pleni svojom emotivnošću). Sa televizije dopire mešavina sumornih vesti iz zemlje, onih nešto vedrijih iz svijeta (ipak su se te godine Nil Armstrong i Baz Oldrin prošetali Mesecom) i zabavnog programa koji uključuje i ,,Star Trek“. Život kao takav, rekli bismo.
Kroz ceo film, Branina režija predstavlja sinergiju intuicije i promišljanja, s akcentom na emocije i odnose između ljudi. Pojedinačna rešenja se mogu nazvati školskim i neupadljivim, ali su namerno tu i savršeno funkcionišu. Neka druga su, pak, inventivna, ali se ipak ne upetljava. Već u jednoj od svojih ranijih režija, gotik-trileru ,,Dead Again“ (1991), Brana se ispostavio kao stilista sposoban da se igra s vizualima, a u filmu ,,Belfast“ u tom pogledu zaista blista, izvlačeći maksimum emocija od publike, pritom bez straha da pokaže i svoje.
Izvrstan je i kasting. Sa decom je često lutrija, ali je u Džadu Hilu Brana našao ne samo klinca koji liči na njega, već i klinca sa talentom za glumu koji je pritom voljan za saradnju. Ležernost Džejmija Dornana i emotivnost skrivena iza uglađenosti Kaitrione Balf (koja je ranije igrala samo epizode, pa se može smatrati otkrićem ovog filma) sjajno funkcionišu u duetu kao i žovijalnost Kjarana Hajndsa i stamenost Džudi Denč. Brana je očito pazio i na sasvim sporedne i epizodne likove tražeći prava lica za njih, a Majkl Malouni s kojim je Brana sarađivao na svom režijskom prvencu ,,Henry V“ (1989) briljira kao čovek po imenu Frenki Vest koji se čini kao jedan od retkih razumnih ljudi u poludelom komšiluku.
Jedini nedostatak „Belfasta“, ako se to može nazvati nedostatkom, budući da dolazi u paru s nostalgijom, određena je doza didaktičnosti koja skreće prema patetici i niskim udarcima (onaj očev govor Badiju pred kraj filma je skoro jeziv koliko zvuči lažno), ali u svojoj priči u kojoj se daje skoro u potpunosti Brana ima prava i na to. „Belfast“ je slika njegovog detinjstva i detinjstva mnogih drugih u mnogim podeljenim i sukobljenim gradovima koja afirmiše ljudskost.