kritika objavljena na XXZ
2021.
scenario i režija: Valentyn Vasyanovych
uloge: Roman Lutskyi, Stanislav Aseyev, Nadiya Levchenko, Nika Myslytska, Andriy Rymaruk
Valentyn Vasyanovich je ukrajinski filmski stvaralac za kojeg kao da važi krilatica »sam svoj majstor« na većini polja. Svoje filmove sam producira, piše i režira, a po pravilu i snima i montira, što zapravo i nije neobično za Ukrajinu čija je filmska scena nesrazmerno mala u poređenju s veličinom države. Vasyanovich je globalnu pozornicu izašao kao snimatelj izuzetnog krimi-trilera snimljenog na znakovnom jeziku i u okruženju internata, The Tribe (2014), u režiji Myroslava Slaboshpitskog, koji je bio prvi ukrajinski film sa izuzetno glasnim odjekom na međunarodnoj festivalskoj i »arthouse« sceni.
Kao autor je Vasyanovich, pak, pažnju privukao na sebe svojim prethodnim filmom Atlantis (2019) s kojim je osvojio i glavnu nagradu u programu Orizzonti u Veneciji na svojoj premijeri. Reč je tu bila o distopijskoj verziji bliske budućnosti, nekoliko godina posle devastirajućeg rusko-ukrajinskog rata koji prati vojnog veterana koji pati od PTSP-a i pokušava da svoj život ponovo izgradi kroz humanitarni rad u razrušenoj i istraumatiziranoj zemlji. Pitanje za koga smo se i za šta borili nije neka novina na filmu, ali ga je Vasyanovych izvrsno artikulisao u seriji kadar-scena uglavnom snimljenih statičnom kamerom sa širokougaonim objektivom. Tog se stila drži i u svom najsvežijem filmu Reflection koji je premijeru imao u glavnom takmičarskom programu ovogodišnjeg izdanja Venecije, a u našoj regiji je premijerno prikazan na upravo završenom FAF-u, s time da umesto košmarne vizije poraća imamo možda još i košmarniju viziju početka rata.
Tekstualnom karticom u kojoj se navodi da je 2014. prva godina rata i počinje film. U prvoj izuzetno orkestriranoj sceni upoznajemo se sa našim protagonistom, ćutljivim i naizgled pomalo ispraznim Serhiyem (Lutskyi) i njegovom situacijom. Rođendan je njegovoj kćeri Polini (Myslytska) koji ona proslavlja u paintball areni sa svojim društvom iz škole. Tu je i Serhiyeva bivša supruga Olha (Levchenko) sa svojim novim mužem Andriyem (Rymaruk). Iako su odnosi između njih u registru pristojnog, oseća se nekakav rivalitet u kojem prema vojničini Andriyu, trenutno na odsustvu s fronta, Serhiy deluje nekako mlitavo i blazirano.
Kada ne učestvuje u porodičnim aktivnostima ili ne popravlja gramofonske ploče u svom modernom, ali sterilnom stanu u nekom od blokova Dnypropetrovska, Serhiy je hirurg u lokalnoj bolnici do koje je stigao odjek rata u vidu ranjenih koje im dovoze sanitetom na operacije sa malim šansama za uspeh. Serhiy očito nije tip čoveka koji je spreman da da život za otadžbinu, ali nije ni neko ko bi odbio da pomogne kada dođe red na njega, što je stav koji mu omogućava materijalno i moralno ugodan život, sve dok na frontu ne upadne u rusku zasedu i tamo bude zarobljen.
Dok je prvi čin obeležen izrazitom simetrijom i upotrebom drugih okvira (staklenih površina) u okviru kadra, u drugom prvo nestaju okviri, a i kamera počinje da se kreće, što govori o neposrednoj opasnosti umesto sigurne distance. Serhiy je zarobljen, ali nije junački tip, pa posle prve runde mučenja i neuspelog pokušaja samoubistva pristaje na to da bude eksploatisan u smislu svoje ekspertize od strane paravojnih formacija ruskog FSB-a i kao takav učestvuje u proveri pulseva mučenih i na rub smrti dovedenih zarobljenika i uklanjanju leševa u pokretnom krematorijumu maskiranom u kamion koji nosi humanitarnu pomoć, a vrhunac humanosti koji može da praktikuje je ubistvo iz milosrđa.
Na prvoj razmeni zarobljenika, Serhiy biva poslat kući sa jakim post-traumatskim stresom, mučnim svedočanstvima koja ne sme da podeli i krivicom preživelih. On zna kako je Andriy prošao, ali to ne sme da podeli ni sa bivšom suprugom, ni sa kćerkom, pa se zato, dok se život naizgled vraća u normalu (»zaštitni ekrani« se opet povremeno pojavljuju, ali retko kad u centru kadra i retko kad zauzimaju njegovu glavninu), on sa kćerkom upušta u filozofiju religioznog tipa (različiti tretmani tela i duše kod hrišćana i kod budista), spava potpuno obučen i sa sobom nosi džepni elektro-šoker dok »traži nevolju« u lokalnom parku, što nam govori o tome da je šteta koju su njegov um i duša pretrpeli verovatno nepopravljiva.
Vasyanovych preuzima potpunu kontrolu nad kreativnim procesom, od scenarija, preko vizuelizacije režijom do kamere i montaže u sopstvenom aranžmanu. Film se sastoji od 29 kadar-scena, ukupnog trajanja oko dva sata (u proseku oko pet minuta po sceni), svaki od retkih pokreta kamere je opravdan, a isto vredi i za kompozicije pojedinih kadrova. Gluma je nešto zadržanija, što se uklapa i u tip priče i u tip likova koji su zadržani, anestezirani i nemoćni u nedostatku izbora. Tako postiže maksimalni efekat i na cerebralnom i na visceralnom planu.
U tom aranžmanu, jedino simbolička ravan koja počinje sa golubom koji se zabija u prozor Serhiyevog stana i tako gine ne štima jer se može višestruko čitati. U nekom duhovnom ključu, čini se da taj golub nosi Andriyevu dušu (Serhiy vrlo dobro zna kako je prošao), pa fleka na prozoru koja liči na anđela i sporije bledi čak i pod uticajem prirodnih elemenata ima tu funkciju. S druge strane, ta fleka ipak kako-tako bledi i pojačava se kako se svetlo menja, pa jednako tako može predstavljati i Serhiyevu traumu.
Čini se još da Vasyanovych možda malo »prejako« igra svoju »ruku karata« i u drugom činu, pokušavajući da povuče paralele između nacista u Drugom svetskom ratu i ruskih državnih bandita u sukobu u Donbasu (krematorijum je svakako simbol, ali i mašinska distanca ruskog zapovednika kojeg Stanislav Aseyev svakako govori u tom pravcu), time pozicionirajući Serhiya u ulogu svojevrsnog sonderkomanda, uz poneku referencu na Son of Saul (2015) Laszla Nemesa. Vasyanovych ima pravo da zauzme stranu u konfliktu, posebno notornom činjenicom da je na njegovu stranu izvršena agresija, ali svaki rat ima svoj specifičan kontekst, pa dovođenje u vezu s prošlim i dobro znanim ratovima ipak deluje kao manipulacija i šou za međunarodnu publiku. Ali kao film o pretrpljenoj traumi, Reflection je i pored toga izvrstan.