2013.
režija: Diego Quemada-Diez
scenario: Diego Quemada-Diez, Gibran Portela, Lucia Carreras
uloge: Brandon Lopez, Rodolfo Dominguez, Karen Martinez, Carlos Chajon
Španski naslov filma je ujedno i naslov meksičke folk-balade o surovoj sudbini ilegalaca u potrazi za boljim životom u Americi. Čak i kad se domognu sna, oni ostaju zarobljeni u zlatnom kavezu, bez dokumenata i bez mogućnosti za socijalnu mobilnost, zauvek na loše plaćenim manuelnim poslovima. Engleski naslov je prevod jedne druge balade i ukazuje mnogo više na put nego na destinaciju, koja ostaje u snu.
Znamo dosta o položaju Meksikanaca i inih Latinoamerikanaca u Sjedinjenim Državama, čitali smo novine i gledali filmove i dokumentarce. Znamo da im nije lako i da slika koju dobiju sa terena retko korespondira sa slikom iz sna. Ostaje, međutim, pitanje zašto se oni ipak odlučuju na rizični put prepun smrtnih opasnosti da bi samo bili loše plaćeni ilegalni radnici na farmama, po kućama i u fabrikama. Razlog je jasan: njihovo američko siromaštvo se čini kao bogatstvo u poređenju sa siromaštvom u kojem su živeli u Meksiku, a posebno južno od Meksika, u Americi barem mogu da zarade za hranu i krov nad glavom, čak i da uštede nešto novca i na jedan ili drugi način pomognu familiji. Pitanje ilegalnih migracija je u startu pre svega klasno pitanje: uspešni i obrazovani Latinoamerikanci se ne zaleću u ilegalne migracije, oni migriraju legalno ili pronalaze način da prežive u svojoj zemlji. Ilegalne migracije su “sport” za sirotinju.
I meni su, kao i većini publike asocijacija za ilegalne imigrante Meksikanci, verovatno zbog brojki ili zbog marketinga ili zbog prostih rasnih stereotipija. La jaula de oro se uopšte ne bavi meksičkim imigrantima, nego onim još očajnijim, siromašnijim i ugroženijim koji moraju da prođu ceo surovi Meksiko (neki od njih još nekoliko slično surovih zemalja) ne bi li se dokopali svojeg komadića američkog sna. La jaula de oro na putu prati troje tinejdžera iz slamova Gvatemale i jednog mladog Indijanca iz Chiapasa.
Prvo upoznajemo Saru (Martinez) u sceni u kojoj odseca svoju kosu, pritiska grudi zavojem i oblači mušku odeću i stavlja kapu na glavu. Ona je svesna da je put posebno opasan za devojku, pa se zato predstavlja kao dečak Osvaldo. Njeni saputnici su Juan (Lopez), neformalni vođa puta, da li zato što je najstariji, da li zato što je najsnažniji, da li zato što je to sve bila njegova ideja. Treći član je Samuel (Chajon). Po prelasku meksičke granice, njima će se priključiti Chauk (Dominguez), Indijanac koji ne govori šanski i koji je sam krenuo na put. Juan će ga doživljavati kao rivala za Sarinu pažnju, ali i kao pretnju svom liderskom statusu, jer je Chauk od Juana dosta snalažljiviji u prirodi.
Kada pogledamo šta ih sve čeka, jasno nam je da neće svi na putu istrajati, a da verovatno neće ni svi preživeti. Čeka ih kešanje na teretne vozove, život pod vedrim nebom, besparica iako je potrebno platiti određene “usluge”, kao i neprijatni susreti, kako sa surovom meksičkom imigracionom policijom, tako i sa naoružanim bandama pljačkaša, silovatelja i trgovaca drogom i belim robljem. Na kraju puta ih čeka i krajnje negostoljubiv prijem kod Amerikanaca, granične patrole i privatni vlasnici rančeva koji na “Meksikance” gledaju otprilike kao neku vrstu štetočine koja se može ubiti ako zabasa na privatni posed. Ipak, nije sve tako crno, klinci će na putu uživati u momentima igre i zabave, kao i u gostoljubivosti humanitarnih i crkvenih organizacija koje će im stajati na raspolaganju, doduše ni izbliza dovoljno često.
Ako vam se ovo učini poznatim, verovatno ste u pravu. Pre nekoliko godina je film Sin nombre Carija Fukunage pratio devojčicu iz Hondurasa na istom tom putu kroz Meksiko i pokupio brojna priznanja na festivalskom ciklusu, pažnju kritike i u konačnici i publike. Istina, Fukunagin film je prošao kroz primetnu “hollywoodizaciju”, što je, u konačnici, razlog za uspeh kod publike, ali i Fukunagin munjeviti proboj u višu ligu.
Diego Quemada-Diez dolazi iz potpuno drugog miljea. Ovaj Španac je karijeru započeo kao momak zadužen za traku kod Kena Loacha, da bi vrlo brzo uznapredovao do prvog asistenta kamere kod istog autora. Kasnije je dogurao prvo do direktora fotografije, a kasnije do autora kratkometražnih filmova. La jaula de oro mu je dugometražni prvenac i njegovo “poreklo”, bilo profesionalno, bilo u smislu autorskih uzora je jasno. To u prevodu znači da je fotografija odlična, analogna na traci od 35 mm i da je kompozicija kadra besprekorna. Od Loacha je, međutim, pokupio kako socijalno osetljivu tematiku, tako i sličan način obrade. On pušta svoje naturščike koji su u scenariju samo skicirani u slobodnu interakciju sa okolinom i sa pričom. To sve kao rezultat daje jedan gotovo dokumentarni film koji će svakako pogoditi emocije kod gledalaca, uprkos nekim neskrivenim manama. Karakterizacija likova ni u kom slučaju nije potpuna, oni su ostali na nivou proto-tipova sa kojima bi se gledaoci povezali, a ni priča nije naročito ispolirana, sve je svedeno na hronološku seriju epizoda nedaća, bez ikakvih akcenata ili makar promene ritma.
Sve u svemu, La jaula de oro je solidan, čak i dobar film, ali daleko od savršenog. Tema kojom se bavi će ostati aktuelna barem za još neko vreme, a ona ne dopušta previše varijacija. Zanimljivo je da Diego Quemada-Diez ne podilazi publici, ali nije ni posebno brutalan. Deluje kao da iskreno priča jednu priču koju bi trebalo ispričati. Autor ne odstupa od svog stava, a mi se možemo složiti s njim, ali i ne moramo.