2014.
režija: Charlie McDowell
scenario: Justin Lader
uloge: Mark Duplass, Elizabeth Moss, Ted Danson
Ponekad je za uspešan film dovoljno samo imati ideju i pustiti je da se razvija. Sitan budžet nije teško nakupiti, posebno ako si rođen u svetu industrije zabave, kao što je to slučaj Charlijem McDowellom, sinom poznatog glumca Malcoma McDowella. Ako imaš sreće, filmskog umeća i kontakata, neka od velikih produkcijsko-distributerskih kuća će pokupiti tvoj film u nekoj od razvojnih faza ili kao gotov proizvod, pa su na taj način rešeni zarada, inicijalna reputacija i referenca za sledećih nekoliko projekata. Celoj toj jednačini pomaže i malo ekonomskog razmišljanja, vešt scenarista i pristojni glumci.
Treba imati ideju, ali ideja ne mora biti originalna, barem ne apsolutno originalna. Nekoliko referenci na pop-kulturne fenomene, nešto citata i oprobano tehničko znanje nisu na odmet. Cilj je napraviti dobar miks, a The One I Love to svakako je. U pitanju je pre svega žanrovski miks u kome se mogu naći elementi drame, misterije komedije, ljubavnog filma, naučne fantastike, pa čak i natruhe trilera i horora, sve to sa najčešće samo dvoje glumaca. Deluje šašavo, ali radi.
Njih dvoje su bračni par pred raspadom veze, braka i godina zajedničkog života. On je Ethan (Duplass), pomalo uštogljeni cvikeraš, a ona je Sophie (Moss), pomalo pasivno-agresivna domaćica. Oni su nekada bili mladi i lepi, a sada su potrošeni, izbistrili su svoje razgovore odavno i sve u tom stilu. Ethan je čak uspeo i da prevari svoju ženu, a ona da mu oprosti, iako ne potpuno: ona njemu više ne veruje iako bi želela da se sve vrati na staro.
Upoznajemo ih na terapiji za parove kod otkačenog terapeuta (Danson) koji pokušava sa nekoliko različitih, uglavnom “random” pristupa. Kada čak i aritmično sviranje klavira padne u vodu, terapeut im nudi poslednje rešenje: romantični vikend u kući na osami. Ostatak filma imamo prilike da gledamo kako protiče taj vikend...
A počinje dobro, imanje je predivno, sa sve nasadima narandži, bazenom, vrtom i čak dve kuće, jednom glavnom i jednom gostinskom u maniru kalifornijskih vila. I naš par je dobro raspoložen, najeli su se romantične večere, napili vina i napušili trave i dobro se izezali. Međutim, sledećeg jutra će shvatiti da imaju potpuno suprotna sećanja na prethodno veče, kao i na događaje od malopre, a sve to ima veze sa gostinskom kućom.
Lako je te stvari otpisati na kombinaciju vina i trave (iz iskustva govorim, to se može završiti epskim provodom u dvoje, ali i naizmeničnim bacanjem pegle u klonju, ako se pretera). Ali to ipak nije posredi, a autor nam je pripremio prvo iznenađence (računajte to kao blagi spoiler, neophodan za dalji tok kritike) u vidu mladolikijih, opuštenijih i više cool verzija našeg para, gde svako viđa takvu verziju svog partnera kada ostane sam u gostinskoj kući. Na primer, “cool” Ethan radi jutarnju gimnastiku i pokušava da slika, a “cool” Sophie je mazna, ugodna i svom mužu će pripremiti omlet sa slaninom. Šta su oni? Duhovi? Vanzemaljci? Klonovi? Projekcije? Jesu li uopšte stvarni ili su samo prikaze?
Iako debitant, mladi McDowell nije diletant i jasno se vidi da je pohađao nekakve škole ili makar sam dobro nastudirao filmsku umetnost. Ritam mu je dostojan Hitchcocka, a “suspense” i elementi iznenađenja su raspoređeni taman kako treba, kao i vizuelni “hintovi”, dok je sountrack pomalo napadan. Ni sa referencama nije preočit, u filmu se jasno “telefoniraju” samo dve – Twilight Zone i Who's Afraid of Virginia Woolf, ali tu ima elemenata i drugih veoma poznatih filmova i književnih dela. Možemo prepoznati uticaj Solarisa, Inceptiona ili priča Stephena Kinga, kao i radova autorskog dvojca Kaufman-Jonze.
Kao i svaki komorni film sa ograničenim brojem likova, ovde ih kroz većinu filma imamo 2x2, tako i The One I Love zavisi od glumaca. Mark Duplass konačno blista u nosećoj ulozi, iako je do sada uglavnom imao epizode u zapaženijim filmovima. Elizabeth Moss je uglavnom igrala na televiziji. Između njih dvoje postoji dovoljno hemije za igranje dvostrukih likova, što dosta toga menja. Pored toga, oni zaista deluju kao par koji možda možete sresti. Pomaže dosta i što njihove likove (u obe verzije) možemo zamisliti i u stvarnom svetu. Bilo bi glupo da ne pomenem Teda Dansona, iako ima samo jednu scenu, on u njoj naprosto briljira sa likom koji je mogao da sklizne u neumesnu karikaturu.
Percepcija filma The One I Love zavisi od gledaočevog pristupa. Ja sam mu pristupio kao zaluđenik za filmove sa iskustvom i nisam se razočarao. Nisam mogao da mu pristupim drugačije, iako je i to legitimno. Fanovi različitih žanrova će pronaći nešto u njemu, ali će, plašim se, propustiti širu sliku. Naravno, to nije film bez mane i jednom kada su svi trikovi na stolu treba ga nekako završiti, a McDowell to čini početnički, oslanjajući se na oprobana rešenja koja stoje u suprotnosti sa čudaštvom kojim je film dotle obilovao. Pa i pored toga, The One I Love je definitivno vredan gledanja, možda čak i više od jednom.