kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Zlatna palma za Žuliju Dukurno i njen drugi dugometražni film ,,Titane“ iznenadila je mnoge i podigla dosta prašine. Prvo, Kan važi za „muški klub“ u koji žene retko ulaze, a kada tamo zađu, po pravilu služe za dekoraciju.
Drugo, Kan važi za festival koji nije naročito priklonjen žanrovskom filmu, iako je sklon elementima žanra u onome što percipiramo kao klasičan festivalski arthaus film. U tom svetlu, iznenađenje je da se ,,Titane“, takođe prikazan na Sarajevo film festivalu u okviru ,,Kinoscope“ programa, uopšte našao u takmičarskoj kanskoj selekciji, a ne u programu ponoćnih projekcija. Dok glavna nagrada za mladu autorku iz „body horror“ miljea govori o trendu da se granice između „arta“ i žanra sve više mute.
Naša antijunakinja Aleksija (Agat Rusel) baš voli automobile. Doduše, ne na onaj konvencionalan način, nego prema njima oseća seksualnu privlačnost. Razlog tome može biti titanijuska pločica koja joj je posle saobraćajne nesreće, koju je delimično sama skrivila u detinjstvu, ugrađena u glavu kako bi joj kosti lobanje držala na okupu. Zbog toga ne čudi izbor karijere u odrasloj dobi: ona sa koleginicama pleše oko luksuznih automobila u vrlo specifičnom klubu za gospodu i kao takva ima svoje fanove.
Sa ljudima, pak, ima problem s intimnošću do te mere da će svakog koji pokuša od nje da izvuče telesni kontakt, ubiti ili makar pokušati. Sa te strane, možemo reći da ona pati od neke vrste psihopatije koja je čini teško disfunkcionalnom osobom i koja će je nesrećnim spletom okolnosti dovesti u probleme sa zakonom. Drugi izvor problema je njena već spomenuta seksualna privlačnost prema automobilima, posebno prema njenom zlatnom „kadilaku“ sa kojim će i zatrudneti.
Da, dobro ste pročitali. Aleksija nosi „kadilakovo“ dete, oseća bolove tipične za trudnoću koja napreduje brže nego klasične, te pušta ulje na sve otvore umesto uobičajenih telesnih tečnosti. Bežeći od zakona, ona smišlja plan da se preruši u mladića koji se godinama vodi kao nestao (i zato uz puno bolova trakom oblepljuje dojke i trbuh), preda policiji i stupi u kontakt s njegovim ocem.
Otac Vensan (Vensan Lindon) je vatrogasac koji živi u stanu iznad vatrogasnog doma i shrvan je bolom od gubitka sina. Njih dvoje će uprkos Vensanovoj napadnosti i Aleksijinoj / Adrijanovoj defanzivnosti polako izgraditi odnos nalik na onaj između oca i sina. Međutim, termin za porođaj se približava, a Aleksija više ne može da se krije...
Iz opisa je jasno da je ,,Titane“ jedan od najbizarnijih filmova godine, ali i da se dotiče nekih izuzetno važnih tema, poput nasilja, odnosa između rodnih i seksualnih identiteta, muškog i ženskog pogleda na svet, ljudske nesreće i potrebe za ljubavlju, emocionalnom koliko i telesnom. Horor izazvan promenama na telu je i te kako prisutan (možda za nijansu manje i svakako na drugačiji način nego što je to bio slučaj s autorkinim prethodnim filmom ,,Raw“). Tako se u svetu filma ,,Titane“ spajaju svetovi Dejvida Kronenberga i Gaspara Noea kroz jedinstveni filter Žulije Dukurno i Novog-novog (feminističkog) francuskog ekstremnog filma.
,,Titane“ nije samo intrigantan na tematskom planu, nego i na auditivnom (muzika je izvrsna) i na vizuelnom (kombinacija neonske, hladno-buržoaske i estetike odvratnog). Elegancija s kojom Žulija Dukurno režira neke od ranijih scena zapravo je impresivna. Jedini problem s filmom je tročinska struktura, koja između provokativnog uvoda i izuzetno uspelog zaključka, smešta jedan manji pad i zapravo predvidljiv pasaž upoznavanja dvoje ranjenih ljudi. Ali i pored toga, ,,Titane“ je film koji se jednostavno mora gledati, verovatno i više puta.