kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Bračni par odlazi u hotel u banjskom lečilištu na moru u kojem su već jednom odseli. Filip (Frano Lasić) je univerzitetski profesor koji voli da drži monologe i sluša svoj glas. Njegova supruga Katarina (povratnica u crnogorski i film uopšte Savina Geršak) zna sve njegove trikove, ali se drži za sebe i pokušava da vodi svoj život oko njih.
Njihov brak deluje skladno i građanski pristojno, uz poštovanje koje je ostalo kao senka nekadašnje ljubavi, ali pukotine se već naziru. Odmor u banji na moru i druženje sa ljudima iz njima sličnih ešalona, međutim, neće popraviti njihov brak. Samo će učiniti, da se pukotine i njihovo širenje još bolje vide. Katarina će na kraju skupiti hrabrosti da napusti Filipa, a on će ostati sam sa sobom. Sve dok ne otkrije fantazijski svet u blizini svoje vikendice u planinama, u kojem ga čekaju njegova majka (Draginja Voganjac), ali i mlada devojka nastala od zmije (Lidija Kordić).
Ovo bi ukratko bio sadržaj jedne od sarajevskih svetskih premijera, filma ,,Elegija lovora“, dugometražnog prvenca Dušana Kasalice, autora nekoliko kratkih filmova i producenta filmova ,,Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića i ,,Domovine“ (2020) Jelene Maksimović. Kasalica je zapravo deo blisko povezanog filmskog kolektiva sačinjenog od profesionalaca raznih profila koji deluje u Srbiji i u Crnoj Gori, a kojem se povremeno pridružuju i neki drugi autori. Drugarsko i profesionalno pomaganje se podrazumeva i zapravo je esencijalno za male kinematografije, ali za razliku od nekih drugih filmskih kolektiva, u ovom svako ima svoj individualni glas.
Sudeći po ovom filmu, Kasalica bi mogao da se profilira kao Jorgos Lantimos bivše Jugoslavije, koliko po tematikama kojih se dotiče, toliko i po neizravnom načinu na koji ih se dotiče. Ali i po stilu koji bi mnogi opisali kao hladan, precizan i analitičan. Koliko u tome uspeva, prosudiće svako za sebe nakon pogledanog i „svarenog“ filma, čiji je narativni minimalizam istaknut u prvi plan, kako bi ispod površine sačuvao sijaset tema i različitih potencijalnih uglova gledanja. U svakom slučaju, reč je o intrigantnom komadu filmske umetnosti pogodnom za iscrpnu analizu.
Jedan od uglova gledanja na film može biti i taj da Filipa i Katarinu, ali i druge goste hotela, najviše oslikane kroz još jedan par koji se s njima družuje, Danila (Zoran Trojanović) i Sonju (Lidija Petrone) posmatramo kao decu Jugoslavije. Odnosno, njene više srednje ili srednje klase intelektualaca. Njihovo vreme je svakako prošlo, ali je pitanje koliko su oni toga svesni dok ulaze u verbalne polemike oko ovoga i onoga jedno sa drugim, uglavnom pričajući da ništa ne bi rekli i da bi sakrili sve važno.
Izbor glumaca tu nikako nije slučajan jer se i Frane Lasića i Savine Geršak sećamo pre svega kao mladih, lepih i moćnih glumaca iz perioda Jugoslavije. U tom smislu ni Kasaličina odluka da pusti glumce da im akcenti i sintaksa vrludaju između srpskog i hrvatskog standarda zajedničkog nam jezika, nije produkt slučajnosti ili nemara. Jezik kojim oni govore zvuči kao da ga govore stranci, što oni zapravo i jesu na jednom drugom nivou, strani su sami sebi i jedan drugome. Sa druge strane, glumci koji igraju epizodne uloge iz redova radničke klase (a kasnije i iz sfere mitologije) govore svojim prirodnim akcentima i doimaju se kao autentična ljudska bića.
Nakon prolongirane ekspozicije koja zauzima skoro polovinu filma i u kojoj se autor trudi da „uhvati“ bizarnosti realnog života određenih pojedinaca na što prirodniji i nenametljiviji način, sledi još nekoliko kraćih pasaža, od kojih se samo fantazijski deo može smatrati punim činom. Prvi od tih pasaža je Filipovo suočavanje s realnošću, prvo s kćerkom koja će ga istrpeti za nekoliko telefonskih razgovora sedmično, ali ga ne želi u svom stanu. Pa onda i sa studentima koji na formalističke baljezgarije koje Filip s pozicije profesora ponavlja, reaguju opipljivim štrajkom. U tom trenutku vidimo njegovu prazninu, odnosno istrošenost, ako je ikada i bio svež.
Nakon toga sledi povlačenje u goru, u vikendicu, delom kao iznuđeno rešenje za naprasno „fensi beskućništvo“, a delom kao jalovi, poluplanirani pokušaj da se nekako podvuče crta, promisli o svemu i počne iznova.
Da stvari nisu baš „s ovog sveta“ signalizira crni, smireni jarac, „parkiran“ pred kućom bez razloga koji služi kao vodič koji ga dovodi i do Majke i do Devojke između kojih dolazi do trvenja. Ovaj deo filma se može posmatrati kao potencijalno etički problematičan, jer nekako poziva na simplifikaciju i podelu žena na „žene-majke“ i „žene-zmije“ (pojavljuje se u nekom trenutku i devojčica, ali sasvim je u prolazu, pa ne ostavlja trag). Ali, stvari su kompleksnije od toga. Kasalica na umu svakako ima slovensku mitologiju pretočenu u bajke (a etička slika bajki uglavnom je crno-bela i u oštrim kontrastima), ali je sve što vidimo zapravo Filipova perspektiva na koju on ima pravo, i koja je zapravo nešto najzanimljivije što možemo videti.
Pad i suočavanje s njim je možda najatraktivnije gledati iz vizure onog koji je pao, pa mora da se suoči s posledicama, a to nemamo priliku da gledamo stalno. Problem je, pak, u tome da Kasalica zapravo u svemu tome ni u jednom trenutku ne ide dovoljno duboko, u bilo kom aspektu, psihološkom, sociološkom, filozofskom i antropološkom. Iako podgreva očekivanja u tom pravcu, čini se da ostaje nekako blizu površine, verovatno više sa ciljem da nas zaintrigira sijasetom labavih metafora nego sa namerom da bilo koju od njih produbi i donese svoj sud.
Što se buđenja interesovanja tiče, u tome i uspeva, i to makar na vizuelno impresivan način. Njegovi kadrovi su po pravilu sjajno komponovani, bilo da je reč o dužim ili kraćim, statičnim ili sporim vožnjama. U njima u prvom delu dominira hladna estetika hotela, sa čistim formama i linijama koja oponaša formalizam i stegnutost Filipa (tu teatarski stil Frane Lasića dobro dođe), ali i ljudi u njegovom prisustvu. U drugom delu, pak, boje i forme se menjaju, sve deluje nekako prirodnije i manje rigidno, ali ipak vidimo jednako izraženu nameru Kasalice kao reditelja i sposobnost njegovog direktora fotografije Igora Đorđevića da uhvati baš ono što treba.
U drugom delu filma dizajn zvuka (potpisuje ga Jakov Munižaba) postaje jako važan element u kreiranju napetosti, a u paketu s muzičkom temom Branislava Jovančevića koja preuzima dominaciju od eklektično upakovane muzike iz drugih izvora prisutne u prvom delu, zvučni pejzaž jednako je impresivan kao i vizuelni. Uz inteligentnu montažu Jelene Maksimović, „Elegija lovora“ postaje meditativno, dojmljivo filmsko iskustvo o kojem je teško ne imati mišljenje, pa makar i podeljeno.
Na koncu, ovo nije savršen film, ali je svakako početak. Svakako karijere Dušana Kasalice u dugometražnom formatu, ali i još nečega. Čega tačno, videćemo ili na drugo-treće gledanje kada se otkrije još neki sloj ili ugao, ili sa nekim novim filmovima.