kritika objavljena na XXZ
2021.
Scenario i režija: Jonathan Hensleigh
Uloge: Liam Neeson, Marcus Thomas, Laurence Fishburne, Amber Midthunder, Benjamin Walker, Martin Sensmeier, Holt McCallany, Matt McCoy, Chad Bruce, Matt Salinger
Liam Neeson očito nema nameru da stane sa svojim akcijanjem na pragu sedamdesete godine života, već, štaviše, ubrzava i podiže tempo. The Ice Road je već treća „neesonijada“ u godinu dana i druga u šest meseci. Krajem prošle godine nam se ukazao The Honest Thief, početkom ove The Marksman. Ono što The Ice Road čini različitim od običnog akcionog filma u kojem se Liam Neeson sveti nekome ko je povredio njegovu čast ili nekoga njemu dragog, njegovo je okruženje (Neeson spisku akcionih veština pridodaje i vožnju kamiona po ledenim cestama), te žanrovsko ukrštanje s filmom katastrofe i preživljavanja. Opet, ne očekujte da će The Ice Road biti Wages of Fear (ili njegov „remake“ Sorcerer) ili makar The Convoy na ledu, ali za to ne treba kriviti Liama Neesona.
Njegov lik ovde je kamiondžija Mike McCann, dobar vozač i pristojan čovek obremenjen brigom o svom hendikepiranom bratu Gurtyju (Thomas) koji se iz rata u Iraku vratio s afazijama i teškim PTSP-om. Gurty je vrstan mehaničar, ali je kognitivnu sposobnost za bilo šta drugo skoro potpuno izgubio. Kako mora da vuče brata svuda sa sobom, tako Mike upada u nevolje s kolegama i šefovima i redovno fasuje otkaze što ga stavlja u nezavidnu situaciju da mora da prihvati i očajničke poslove.
Jedan takav se upravo nudi u Kanadi. Naime, dogodila se nesreća u rudniku u Manitobi, eksplodirao je metan, okno se urušilo i grupa od 26 rudara je ostala zatrpana. Da bi se spasili, potrebno je dopremiti opremu. Problem je u tome što je april mesec, ekipa „ledenih“ kamiondžija je na odmoru, a ceste preko zaleđenih jezera su još opasnije jer se sneg topi, a led stanjuje. Plan je poslati grupu od tri vozila s identičnim tovarom, uz optimističnu procenu da će makar jedan uspeti da savlada sleđeno jezero, planinske puteve i stari most koji se pod teretom može srušiti.
Mike i Gurty će tako dobiti jedan kamion, uz solidnu novčanu motivaciju koja im obećava učešće za kredit za vlastito vozilo da ne moraju da zavise od šefova i kolega. Drugi kamion će voziti šef firme Jim Goldenrod (Fishburne, vrlo simpatičan), dok će u trećem biti još jedna očajnica, Indijanka Tantoo (Midthunder) sveže pokupljena iz zatvora zbog prekršaja čiji je brat Cody (Sensmeier) jedan od zarobljenih rudara, a sa njom i procenjivač rizika iz osiguravajuće kuće, kukavni Varnay (Walker).
Sranja se dešavaju, Jimov kamion je verovatno sabotiran, pa on relativno brzo gine, odnosno utapa se u sleđenom jezeru dok ostali moraju da pojure da spasu živu glavu u jednoj od impresivnih sekvenci inspirisanih „reality“ serijom Ice Road Truckers. Sumnja pada na Tantoo koja je sklona temperamentnim ispadima, krađi i avanturama za velike novce, ali zapravo Varnay je tip sa skrivenom agendom koja doseže sve do uprave rudnika koji ne eksploatiše samo prirodu, nego i svoje vlastite radnike. Ono što predstoji je grčevita borba...
Jonathan Hensleigh ni u kom slučaju nije novajlija u akcionom žanru, nego se u svojstvu ko-scenariste oprobao i na serijalu o mladom Indiani Jonesu i u filmovima kao što su treći Die Hard, Jumanji, The Saint i Armageddon. U režijske vode se bacio s ekranizacijom stripa The Punisher (2004) koju je kritika dočekala na nož. Ali je svejedno drugu priliku dobio s gangsterskom dramom Kill The Irishman (2011) koja nije bila naročito zapažena. Posle 10 godina se „vratio u sedlo“, ali pitanje je, nepreglednom video-tržištu zvanom Netflix uprkos, koliko će u njemu ostati. Oslanjajući se na Neesona koji više ni ne mora da se trudi da bi prošao kao akcioni junak pokupljen iz penzije, Hensleigh demonstrira to da zna da razradi i režira pojedinu scenu ili sekvencu, kao i to da ume da ekonomično započne priču i pošalje je putem po žanrovskoj špranci.
Problem je, međutim, što ne zna kada treba da je završi, odnosno kad „muža“ lakih akcionih poena uzima danak ne samo u smislu, logici, fizici i mogućnosti repeticije, već i po pitanju gledalačke pažnje. Da je Hensleigh film priveo kraju s trajanjem od 85 ili 90 minuta, za šta je imao savršenu priliku, opet bi „rekao“ sve što je trebalo da se kaže. Film se, međutim, protegao na čitavih 110 minuta, sve dodatno vreme je potrošeno za sekvence šoferske akcije i obračuna s likom koji naprosto odbija da umre, pa stalno ustaje iz mrtvih. Te akcione scene imaju kvalitet sam za sebe, ali ipak ne toliki da bi u potpunosti opravdale svoje postojanje, a o skliznuću u melodramu kao poslednje utočište tankih stvaralaca koji bi da naprave očekivanu poentu ne vredi ni trošiti reči. Na kraju, The Ice Road je film koji će protutnjati bioskopima i Netflixom u letnje ne-doba i odvesti se pravo u zaborav.