2013.
režija: Hitoshi Matsumoto
scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu, Tomoji Hasegawa, Mitsuru Kuramoto, Koji Ema
uloge: Nao Ohmori, Suzuki Matsuo, Haruki Nishimoto, Naomi Watanabe, Mao Daichi, Hairi Katagiri, Lindsay Hayward
Ljudi koji su bili u Japanu, naročito koji su živeli tamo, pre svega van Tokija, uveravaju mene i javnost da Japan nije ništa bizarniji niti manje bizaran od ostatka sveta. Da kao i svaka zemlja ima svoje neke začkoljice, od kojih su neke zanimljive na nivou kurioziteta, neke u velikoj meri olakšavaju život, a neke treće ga u priličnoj meri zagorčavaju. Bilo kako bilo, nama koji Japan još nismo posetili, podaci o upotrebljivosti kreditnih kartica (i slični životni podaci) vrlo malo znače, nas zanimaju druge stvari: automati za korištene ženske gaćice, klubovi mokrih sekretarica i slično. Poenta priče je da smo mi navikli na svoju fantaziju o Japanu i japanskoj (sub-)kulturi i da smo savršeno zadovoljni s njom iako je ona samo fantazija.
Sa druge strane, čini se da su i Japanci savršeno zadovoljni sa našim fantazijama o svojoj zemlji, da ih zabole dupe za provincijalno poimanje ugleda zemlje i da su spremni da udovoljavaju našim fantazijama dokle god im se to isplati, pa makar to bili i seksualni fetiši ili nešto još uvrnutije. Uostalom, nismo mi izmislili njihove bizarnosti, oni su.
Jedna od tih bizarnosti je i Hitoshi Matsumoto, neka vrsta pop-kulturnog fenomena, provokativni komičar koji se otisnuo u autorske vode i počeo da snima više nego provokativne filmove. Sa jedne strane, u njima daje svoju sliku modernog Japana, šta god to značilo. Sa druge, udovoljava svojoj mašti, pošto su mu filmovi uglavnom zezalice i festivali laganih bizarnosti. Sa treće, opet, jasno je kao dan da ne računa samo na domaću publiku, koliko na inostranu, onu koja zapravo i kupuje sve japanske bizarnosti. Nakon što smo imali čoveka koji raste do džinovskim razmera i obračunava se sa godzilama i sličnim monstrumima (Big Man Japan) i “downright” festival bizarnosti sa anđeoskim penisima (Symbol), Matsumoto nas sada vodi u podzemlje seksa.
Naslov je i zezalica na temu rejtinga (nije za mlađe od 100 godina), ali i rukavica u lice cenzorima. Iako tu nema eksplicitnosti u strogom (ili vulgarnom) smislu, ovo ipak nije film prilagođen za široku publiku. On sadrži neke druge, bizarnije i teže ocenjive scene i elemente, a šok mu je sasvim regularna taktika, zapravo i osnova i najveća vrednost. Čak ni najiskusniji gledaoci ne mogu predvideti šta će se sledeće dogoditi.
Evo primera već u prvoj sceni. Ženska u “public masturbator” kaputu i obaveznim štiklama popravlja šminku u toaletu, sa sve cigaretom u uglu usta. Elegantnim korakom se vraća za sto gde je čeka posve običan, uglađen sredovečni muškarac, naš junak Takafumi Katayama (Ohmori). On joj priča o Beethovenu i Odi radosti. Ona ga nemo sluša sa praznim, lagano smorenim izrazom lica. Onda iz vedra neba ustaje i šutira ga u glavu i izlazi iz restorana. On izlazi za njom, a ona nastavlja da ga udara dok se nesrećnik ne stropošta niz stepenice u ekstazi.
Da, ovo je film o sadomazohizmu, pa će se naš Katayama učlaniti u klub odakle su mu poslali damu na test. Međutim, ovo nije klub kao ostali tog tipa, ograničeni na jednu prostoriju. “Kraljice”, kako se dame nazivaju, pojavljivaće se iznenada, po sopstvenom nahođenju i činiti što im je volja, dok gospodin mora ostati pasivan i submisivan. Ugovor se potpisuje na godinu dana i prekid ugovora pre vremena nije moguć.
To će dovesti isprva do nekoliko predivno čudnih scena i incidenata u kojima će Katayama uživati, praćen pogledima tihe jeze od strane slučajnih prolaznika na ulici ili gostiju u lokalima. Međutim, Katayama ima i svoj život, ma kako on nepotpun bio, radi kao prodavac nameštaja, ima komiranu ženu u bolnici i klinca kod kuće za kojeg se često brine njegov tast. Prava frka nastaje kada se Katayamin nastrani hobi počne mešati u ne baš najugodnije sfere života, kad domine počnu da ga posećuju na poslu i kod kuće.
Negde na polovini, iz nejasnih razloga, ali svejedno “coolerski”, Matsumoto počinje da ubacuje meta-delove. Vidimo grupu kritičara kako u pauzi gledanja filma komentarišu događaje i pokušavaju dati značenje. Film koji oni gledaju je isti kao i film koji mi gledamo, radio ga je stogodišnji autor kao svoj testamentarni, poslednji film i on nudi objašnjenja, uglavnom za stranske i manje bitne stvari, poput laganih zemljotresa koji prate Katayamu i ostale likove na ekranu. Taj meta-nivo, iako možda nije baš najpotrebniji, svakako je osvežavajući i pomaže nam da steknemo neki dojam o strukturi filma. Problematičnija je situacija u kojoj Matsumoto još jednom promeni ton i film okrene u smeru klasične naracije sa svim opštim mestima eksploatacijskih i B-filmova, posežući za rešenjima koja su tek ponekad sveža (kao što je igrarija sa dokumentarnim formatom), dok su uglavnom prvoloptaška.
Ali i pored toga, R100 je više nego gledljiv i zabavan film. Jedan od razloga je apsolutno sjajno pogođen vizuelni identitet. Fotografija je toliko ispranih boja da je skoro crno-bela, sa tek ponekim detaljem u drugom planu koji nas podseća da ipak nije tako. To asocira na noir filmove i potpuno ima smisla, iako je Katayama suviše pasivan da bi bilo šta tražio i otkrivao. Ipak, mračna, misteriozna atmosfera je tu. Muzika se isto sjajno uklapa u nju i varira od moćne klasike, preko cool jazza do nekakve disco-pop varijante sa ironijskim odmakom. Casting je sjajan, posebno u domenu izbora dama, uključujući i najvišu američku rvačicu Lindsay Hayward kao “über”-kraljicu dominacije. Čak ni trashy specijalni efekti vezani za njegove orgazme ne smetaju u konačnom utisku o filmu.
Problem može biti komunikacija sa publikom. R100 je možda suviše konvencionalan za “hardcore” fanove Matsumotovog rada, naročito prema kraju filma. Sa druge strane, pri početku je suviše šokantan, nasilan i nagao za nenaviknutu publiku. Ipak, kad se podvuče crta, u pitanju je izuzetno zabavan film koji nudi sasvim dovoljno užitka i materijala za analizu i učitavanje značenja. Preporuka.