kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Lisa Jaspersen
scenario: Lisa Jaspersen, Sara Isabella Jonsson Vedde
uloge: Rosalinde Mynster, Adam Ild Rohweder, Ana Sofie Wanstrup, Bodil Jorgensen, Jens Jorn Spottag, Jesper Groth, Thomas Hwan
Priče o selu i gradu, selidbi iz jednog u drugi i promenama koje ona izaziva stare su otprilike koliko i koncepti sela i gradova. Još je Ezop u svojim basnama pripovedao u tome. U moderna vremena, fokus te priče se seli sa razlika u životnom stilu na odnose između onih koji su otišli i onih koji su ostali i obavezno dolazi do »ukrštanja kopalja« na porodičnim okupljanjima. Napeti porodični odnosi koji izlaze na površinu prilikom okupljanja su, pak, standardna tema danskog filma (videti pod Festen), ali je pristup Lise Jaspersen u njenom debitantskom dugometražnom filmu Persona Non Grata nešto lakši i relaksiraniji, što bi ovom filmu, premijerno prikazanom u Gothenburgu i viđenom na junskom delu ovogodišnjeg Rotterdama, teoretski moglo otvoriti neku širu bioskopsku distribuciju posle festivalske turneje.
Laura (Mynster) se odselila iz sela na Jutlandu u Coppenhagen i postala spisateljica poznata po bildungs-romanu s puno autobiografskih elemenata. Ime je promenila u Irina, promenila je i imidž, kao i prehrambene navike. Ona se sada vraća na selo na svadbu svog brata Jannicka (Rohweder) koji se ženi Catrinom (Wanstrup), devojkom koja ju je aktivno zlostavljala u školi. Iako se Catrina pravi da je to prošlo svršeno vreme, prilično je jasno da ni ona, kao ni Laura, to zlostavljanje nisu zaboravili.
Sa druge strane, Laurina majka Jane (Jorgensen) ne samo da nema ništa protiv braka, već Catrini prepušta i porodični venčani prsten i svoju cvećaru, što je za Lauru dodatna uvreda, ali racionalizacija svih prisutnih je da je ona napustila i familiju i selo svojom voljom, a da oni ne znaju živeti drugačije. Tu je još i misterija krađe dnevnog pazara u cvećari, Catrinino zanovetanje oko svakog detalja venčanja, Laurin sadašnji dečko, pisac i eko-aktivista koji čim dođe postane seljanima meta za zezanje, kao i njen bivši dečko, sada Jannickov kum, koji je jedini prijateljski nastrojen prema njoj.
Pičvajz će, očekivano, kulminirati na svadbi, a u korenu svega toga stoji temeljno nepoznavanje između Laure / Irine i njene kompletne familije. Nije tu samo stvar da je ona veganka, a oni stočari, niti to da oni nisu pročitali njenu knjigu (jer da jesu, znali bi šta misli o njima, Catrini i kompletnom okruženju), već je to nepoznavanje i odsustvo komunikacije obostrano. Oni se nikad nisu razumeli.
Zanimljivo dizajniran tako da se susreću svakodnevno i svečano, snimljen pomalo u maniru Dogme 95 (kamera iz ruke, prirodno osvetljenje), sa perfektnom glumačkom podelom iz redova nešto manje poznatih (iako ne sasvim nepoznatih) danskih glumaca, Persona Non Grata je i više nego interesantno filmsko ostvarenje koje na svež način obrađuje poznatu temu. Glavni adut filma je ipak scenario koji zajedničkim snagama potpisuju Lisa Jaspersen i Sara Isabella Jonsson Vedde, odnosno tretman likova u njemu. Oni su orisani relativno jednostavno i širokopotezno, ali bez stereotipije i sa dozom humanosti, čime je možda suviše zgodan i prigodan kraj nekako i zavređen. Ipak, tema je večita, a možemo je zamisliti i u upravo tom kontekstu, ali bez problema i u nekom drugom.