kritika objavljena na XXZ
2021.
scenario i režija: Neil Burger
uloge: Colin Farrell, Tye Sheridan, Lily-Rose Depp, Fionn Whitehead, Chanté Adams, Quintessa Swindell, Archie Madekwe, Isaac Hempstead Wright, Viveik Kalra, Madison Hu, Archie Renaux, Wern Lee
Legenda kaže da je Arthur C. Clarke bio nezadovoljan Kubrickovom adaptacijom Odiseje u svemiru, odnosno makar jednim njenim aspektom. Pisac je, naime, potrošio stranice i stranice teksta da objasni kako funkcioniše toalet u uslovima bestežinskog stanja i kako ga upotrebljavati, dok je reditelj kroz to samo protrčao, zadržavši kameru na uputstvima za upotrebu u ne baš krupnom planu, na sekund ili dva, što svakako nije bilo dovoljno gledaocu da pročita Clarkeovu briljantnu minijaturu. Možda bi pisac bio zadovoljniji da je njegovo delo palo u ruke Neilu Burgeru jer dotični u svom najnovijem filmu Voyagers više pažnje posvećuje svakodnevnim, pa čak i banalnim, detaljima dizajna uniformi, jelovnika, pribora za jelo i hodnika u svemirskom brodu nego »velikoj priči« koja se odvija, a koju bismo mogli paušalno opisati kao Goldingov Gospodar muva u svemiru.
Burgerova agenda je jasna od same uvodne kartice koja koristi globalno zagrevanje kao generički baubau i najavljuje otkriće nove planete pogodne za kolonizaciju 2060-i-neke godine. Naučnik Richard (Farrell) u tu svrhu uzgaja generaciju mladih genijalaca, naučnika i astronauta koji će poslužiti kao prva generacija da se otisne na put bez povratka, ali čiji članovi velikom većinom neće stići na odredište. Ta čast pripašće njihovoj već ostareloj deci i unucima u naponu snage jer je predviđeno da putovanje traje 86 godina. Klinci koji će ući na brod stvoreni su rekombinacijom gena (inženjeringom), odgajani u izolaciji da im ništa sa Zemlje ne može nedostajati i poslati u svemir sa preciznim instrukcijama za svaki aspekt života na brodu, od radnih zadataka do uputa za prehranu i razmnožavanje koje je predviđeno tačno za određenu godinu njihovog života i tačno pod određenim okolnostima.
Među tom grupom od 30-ak dece (»jedan školski razred« kao odokativna mera) još dok su na Zemlji izdvajaju se njih troje, inteligentni i radoznali Christopher, mudra Sela koja s Richardom ima prisan, familijarni odnos i Zac koji se boji nepoznatog. Od tog trenutka nam je jasno da će se radnja uveliko vrteti oko njih troje, ali Burger makar uspeva da nas brzom brzinom montažnih sekvenci i preletanja kroz te neke potencijalno interesantne aspekte održi zaintrigiranima i u iščekivanju nečeg većeg, bitnijeg i antropološki zanimljivijeg.
Desetak godina kasnije, deca su poodrasli tinejdžeri. Sela (Depp) je glavna doktorica, Christopher (Sheridan) je na naučničkoj i menadžerskoj poziciji, a Zac (Whitehead) je glavni inženjer. Richard je i dalje vođa misije koji sa svakim od mladića i devojaka ima privatne seanse o kojima poručuje kontroli misije na Zemlji. Christopher preko toksina u urinu otkriva da im se nepoznati aditiv dodaje u hranu, a isti locira kao inhibitor impulsa i hormona serviran sa plavom vodom. To zainteresuje Zaca i njih dvojica, kao i još par dece, prestanu da je konzumiraju zbog čega im se budi normalna pubertetska želja za interakcijom, romansom i sparivanjem, a u centru te želje stoji Sela.
Kada se Richardu prilikom popravke komunikacijskog sistema dogodi fatalna nesreća, njih dvojica otpočinju borbu za prevlast što kroz zvanične protokole, što na privatnom planu (eto nas na teritoriji Gospodara muva u svemiru, doduše ovog puta i sa devojkama) koja će eskalirati posebno kada u igru uđe i oružje namenjeno trećoj generaciji i skriveno negde na brodu, dok se kao katalizator sukoba pojavljuje i »teorija« o vanzemaljcu koji je ubio Richarda i koji se skriva na brodu. Ko će i šta će tu odneti pobedu: impuls, protokol ili razum?
Naučna fantastika je zapravo najfilozofskiji od svih literarnih i filmskih žanrova, a sama nauka u njoj ne mora igrati neku značajniju ulogu. Burger nas njome čak i ne zamara, što je svakako dobra vest, već je svestan toga da je osnovno pogonsko gorivo žanra strah, i to strah od života više nego strah od smrti. Pitanja koja on svojim filmom (koji nije adaptacija kakvog »young adult« romana, iako tako deluje) postavlja relativno su standardna za naučnofantastične utopije i distopije, reklo bi se čak i večita i u drugim žanrovima: ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, kakva je naša iskonska priroda, može li se ona programirati ili kontrolisati zakonima i protokolima?
Nevolja je, međutim, što on tu ne zahvata ništa dublje od sijaset drugih autora u sijaset drugih dela, pa Voyagers ne funkcioniše ni kao dostojan »update« Williama Goldinga i njegove distopije u Gospodaru muva. Zbog tog površnog pristupa ceo film možemo otpisati kao prosečan školski zadatak na temu »šta bi bilo kad bi bilo« koji piše sasvim prosečan učenik. Ta se površnost ogleda i u tretmanu likova koji su, osim troje glavnih koji su svedeni na po par osobina i još nekoliko sporednih, svedenih na po impuls, ili dva potpuno nevidljivi, generički i zamenjivi. Iz takvog tretmana likova proizilazi i tretman situacija u koje oni upadaju koje su jednako tako generičke.
Cenu za to plaćaju glumci. Farrell se još i jeftino izvlači, premda je jasno da on ovde igra toliko da naplati honorar, pritom na par mesta dopuštajući da mu pobegne irski akcenat, dok mlađi ne dobijaju priliku da bilo šta supstancijalno pokažu. Od njih najbolje prolazi Lily-Rose Depp, kćerka Johnnyja Deppa koja nije nasledila očev talenat, a ni strast prema glumi, kojoj je ovo jedna od boljih uloga u karijeri jer se od nje traži da odigra pristojnu, dobru i, gle čuda, relativno pasivnu devojku, što ona čini bez značajnijih grešaka. Nekadašnji »dečko koji obećava« Tye Sheridan, kao klinac briljantan u »backwoods noir« filmovima Mud Jeffa Nicholsa i Joe Davida Gordona Greena sveden je na meru mudrog, ali mlakog vođe, što mu ne stoji, a tako tesan okvir ne uspeva da probije. Najgore prolazi Fionn Whitehead kojeg je Christopher Nolan otkrio u svom filmu Dunkirk u ulozi »ničim izazvanog« psihopate.
Koliko god bio prosečan ili čak loš scenarista (dijalozi u Voyagers na rubu su kriminalnih), Neil Burger je dovoljno vešt i versatilan reditelj da to nekako pokrije. U svojoj karijeri do sada je imao i drame, i kostimirane sprektakle, i naučnu fantastiku, i »young adult« distopije. U akcionim scenama, njegova je režija dovoljno kinetična, a trikovi s montažnim sekvencama, ma koliko providni i banalni bili, makar su izvedeni tehnički zadovoljavajuće. To sve je dovoljno da Voyagers bude tek gledljiv film kojem sledi brzi zaborav.