kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Stephen Maxwell Johnson
scenario: Chris Anastassiades
uloge: Simon Baker, Jacob Junior Nayinggul, Jack Thompson, Callan Mulvey, Caren Pistorius, Sean Mununggurr, Witiyana Marika, Esmeralda Marimowa
Engleski termin »high ground« ima dva značenja. U doslovnom koje se najčešće koristi u vojne i topografske svrhe označava uzvišenje koje omogućava taktički bolji položaj. U prenesenom se odnosi na moralnu superiornost, odnosno na superiornost pojedinog moralnog izbora. Oba ova značenja dolaze u direktan sukob u australskom vesternu navedenog naslova po scenariju Chrisa Anastassiadesa i u režiji Stephena Maxwella Johnsona na temu problematične australske kolonijalne istorije koji je prikazan na beogradskom Festu.
Objasnimo najpre specifikum australskog kolonijalizma koji za rezultat nije imao samo naseljavanje i razvoj kontinenta, već i genocid nad domorodačkim aboridžinskim stanovništvom kasnije preinačen »samo« u sistemski rasizam. Prvi beli naseljenici u XVIII veku dolazili su iz redova robijaša najčešće irskog porekla koji su proterivanjem bivali kažnjavani za pobunu protiv britanske kolonizacije i okupacije njihove zemlje, te njihovih britanskih čuvara. Za »nagradu« ili makar odušak, dotični su robijaši bili puštani da se iživljavaju nad domorocima jer su, za razliku od njih, makar bili beli i pismeni, pa su razlike između veroispovesti (katolička u odnosu na protestantsku) i etniciteta (keltski u odnosu na anglosaksonski) postale manje bitne. Za čuvare i misionare se iživljavanje podrazumevalo, a pravdano je poznatim narativom o superiornosti (polu-)obrazovanih hrišćana nad crnim divljacima. Do polovine XX veka, retko ko je u Australiju odlazio svojom voljom, što je rezultiralo i skromnijim »vestern« folklorom (u poređenju s američkim, to jest), ali i ukorenjenijom diskriminacijom Aboridžina koji su bivali ubijani ili proterivani u sve negostoljubivije pustinjske predele i čija su deca bivala sistematski otimana, pokrštavana i prevaspitavana od strane države i crkve. O tome se uglavnom nije govorilo, a tišinu je u velikoj meri tek 70-ih godina prošlog veka prekinuo pisac B. Wongar (pravim imenom Sreten Božić) o kojem je Andrijana Stojković snimila jedan od najboljih recentnih srpskih dokumentaraca.
U prologu smeštenom u 1919. godinu, upoznajemo grupu Aboridžina u njihovim dnevnim aktivnostima i ritualima poput lova i prenošenja znanja s jedne generacije na drugu. Njihova idila prekinuta je dolaskom misije koju sačinjavaju jedan sveštenik, dvojica aboridžinskih vodiča i buljuk belih naoružanih policajaca ili vojnika. Misija je navodno mirna, a snajperista i veteran Prvog svetskog rata, Travis (Baker) ima zadatak da prvi zapuca sa svog položaja na uzvišenju dođe li do komešanja. Do gungule dolazi relativno ubrzo, ali Travis nije taj koji će ispaliti prvi metak. To će učiniti njegov ratni drug Eddy (Mulvey), što će rezultirati pokoljem svih prisutnih domorodaca, dakle i žena, dece i staraca, te Travisovom nečistom savešću. Preživljavaju, pak, jedan starac (Marika) koji se pre toga sakrio u stenu, jedan ranjeni lovac-ratnik, jedna žena koja je zaronila i jedan dečak kojeg Travis uspeva pokupiti i odvesti sa sobom u postaju i dati svojoj sestri Claire (Pistorius) na brigu.
Dvanaest godina kasnije, taj dečak Gutyuk (Nayinggul) je dobio hrišćansko ime Tommy i izrastao je u spretnog i snalažljivog mladića. Postaju i celi kraj, međutim, potresaju napadi »divljaka« predvođenih Baywarom (Mununggurr), jednim od ljudi koji su preživeli pokolj dvanaest godina ranije kojeg poganja želja za osvetom. Zapovednik Moran (Thompson) dolazi sa idejom da se pokrene misija u kojoj će Travis iskoristiti Tommyja da dođe do Bayware (njih dvojica su u srodstvu), što obojicu, i čoveka i mladića, stavlja pred dileme kome i čemu pripadaju, odnosno treba li slušati naređenja ili vlastiti moralni kompas. Jedino što je sigurno je da će krv pasti.
Neki će kritičari autorskom dvojcu zameriti to da posežu za relativizacijama i stavljanjem znaka jednakosti između dva »-izma«, kolonijalizma i varvarizma, ali to, čak i da stoji, za filmske kvalitete High Ground nije presudno. Žanrovski film, pa tako i vestern, počiva na nekim pravilima i šablonima, a izvesna doza uprošćavanja ne samo da je dozvoljena, već je i nužna. Zamerke da su likovi uglavnom dobro poznati filmski tipovi uglavnom stoji, pre svega zbog toga što u tim krutim okvirima glumci ne uspevaju da se razmašu, ali i to je jedan od kompromisa koji autori žanrovskog filma moraju napraviti. Za to se Johnson u velikoj meri iskupljuje spretnom režijom akcionih scena, te angažmanom direktora fotografije Andrewa Commisa koji hvata svu lepotu, ali i svu surovost australske divljine koja ne podrazumeva samo ljude s obeju zaraćenih strana, već i ubilački nastrojenu prirodu – pustinju, močvaru, guštere, krokodile, mrave...
Johnson takođe čini dosta toga u smislu prezentacije aboridžinske kulture. Način života i rituale snima s pažnjom i poštovanjem, a aboridžinskim glumcima daje solidne uloge (aboridžinski likovi razrađeniji su od belačkih) i tako ih ispostavlja i izvodi na svetla nacionalne i globalne filmske pozornice. Treba imati u vidu da se Johnson i Anasatssiades i inače uopšte ne sklanjaju od neprijatih tema maltretmana Aboridžina u prošlosti i danas, njihov prethodni film Yolngu Boy (2001) bavio se upravo time, a da to ne čini ni produkcijska kuća Bunya Productions poznata po angažovanim žanrovskim filmovima. High Ground je, dakle, jedan od naslova koji itekako zaslužuju pažnju.